Патријархално друштво вековима је спутавало моћ жена, ограничавајући им слободу кретања, приступ образовању или могућност запослења, стављајући их на тај начин у подређени положај у односу на мушкарце. Упркос томе, а захваљујући својој храбрости и довитљивости, неке жене нису дозволиле да на силу, против своје природе, буду сврстане у „слабији пол“ - већ су заврнуле рукаве, обукле панталоне... и својим авантурама исписале историју која се чита у једном даху.

Хуана Инес де ла Круз (XVII век)

„Ко је забранио женама да се баве приватно и самостално учењем? Зар оне немају разумну душу као и мушкарци? .... Ја имам ту склоност ка учењу, и ако је то зло, ја нисам онај који ме је створио такву – с тиме сам се родила, с тиме ћу и умрети.“

„Духовна самоодбрана“ – Сор Хуана Инес де ла Круз

Сви љубитељи књижевности, посебно књижевности на шпанском језику, чули су за ову изванредну песникињу барока, која је због свог значаја названа „десета муза Мексика“. Међутим, њен таленат би остао неискоришћен или непознат да се Хуана није усудила да се успротиви естаблишменту, односно да су се питали само мушкарци њеног времена.

Наиме, Хуана је рођена у време када је школовање била привилегија доступна само мушком полу, те је још као дете морала кришом, у хацијенди свога деде, да чита књиге које је проналазила у његовој библиотеци. Тако је Хуана већ са три године научила да чита и пише на латинском, са пет година је савладала основе математике а са осам је написала своју прву песму. До своје тринаесте године, Хуана је савладала грчку логику, Нахуатл, језик Астека, и написала неколико песама на том језику. Кад је напунила 16 година, Хуана је затражила од мајке да јој допусти да се преруши у дечака како би се уписала на факултет. Када јој то нису дозволили, одлучила je да се замонаши и у самостану настави своје образовање.

Убрзо је ћелија самостана Хуане, сада часне сестре Хуане, односно Сор Хуане, постала интелектуално седиште Мексико Ситија. У својој соби, која је пре личила на модеран стан него на аскетску самостанску собу, имала је личну библиотеку од око  4000 књига, што је представљало највећу колекцију у Мексику тог времена. У том свом новом уточишту Хуана се бавила музиком, филозофијом, природним наукама, математиком и надасве, писањем. Иза ње остале су љубавне и филозофске песме, драме, комедије, музичка дела и расправе о музици, али и расправе о праву жена на слободу учења и образовања.

Упркос популарности коју је стекла за живота, Сор Хуана је трпела велике политичке притиске, поготово надређених верских старешина. Својим интелектом и слободом духа Хуана се усудила да се успротиви традиционалном схватању о жени, чиме је изазвала отпор који је кулминирао 1690. године, када је један бискуп, без њеног знања и дозволе, објавио рад у коме је Хуана критиковала једну познату језуитску проповед, уз писмо које је лажно потписао као Сор (часна сестра) Филотеа, у којем је исказао критику Хуаниног рада. Њен одговор, данас познат као Respuesta a Sor Filotea, представља први феминистички манифест, који брани, између осталог, право жене на образовање, што се у то време сматрало нечувеним, јер су многи веровали да је неприродно да жена има оваква интересовања.

Под притиском цркве и претњом инквизиције, Хуана је пред крај живота била принуђена да се одрекне свог интелектуалног рада. Умрла је од куге, од које се заразила помажући оболелим сестрама из самостана. Наизглед ућуткана, њен дух остао је препознат вековима након њене смрти. Сор Хуана остала је запамћена као прва боркиња за женска права Новог света, док је њену поему „Први сан“ познати Нобеловац, Октавио Паз, прогласио најмисаонијом песмом шпанског језика. Сор Хуана се данас сматра иконом мексичког идентитета; њено име уписано је на Зид части у мескичком конгресу, њен лик налази се на новчаници од 200 пезоса, а манастир у ком је живела данас је центар за високо образовање.

Ксенија Атанасијевић (19-20. век)

„Вртоглавица заслепљеног хрљења за оним што доноси личну корист захватила је данас човечанство као пожар недогледних размера. И најоптимистичкије настројени признају да је незапамћено и безпримерно данашње непоштовање туђе личности и смелост за пригушивање и скрнављење туђих права…И на њих се више нико не буни, јер се сувише често понављају, и јер су људи одвећ велике кукавице да би устали у одбрану туђих права.”

Ксенија Атанасијевић у „Етика храбрости Ксеније Атанасијевић“

Рођена на прелазу векова у угледној лекарској породици, Ксенија Атанасијевић је расла у окружењу у којем се неговала љубав ка знању и образовању. По завршетку средње школе уписује и завршава филозофију на Филозофском факултету у Београду као најбољи ђак славног професора Петронијевића, који открива њен таленат и неформално је проглашава својом наследницом. Након завршеног факултета, Ксенија уписује докторске студије и постаје прва жена докторка науке у Србији а касније и прва доценткиња Универзитета у Београду.

Академски живот Ксеније Атанасијевић био је испуњен проблемима. Као прва жена која се усудила да закорачи у области и звања која су до тада вековима била резервисана само за мушкарце, привлачила је пажњу како својих колега тако и жуте штампе. Како би објаснили њен успех, медији су писали о њеној наводној вези са професором Петронијевићем, затим о вези са њеном најбољом другарицом Зором Станковић. На одбрани дисертације о Ђордану Бруну, засенивши све присутне својим знањем не само филозофије већ и више математике, професори Петронијевић и Милутин Миланковић се питају да ли је све у реду са њеним (женским) хормонима, инсинуирајући да је паметна као да је мушко. На седници на којој се распорављало о њеном избору у звање доцента на Београдском универзитету, професор Тривуновић изјављује: “Има крајева у Србији где жене љубе у руку млађе мушкарце, а ви хоћете да дате катедру доцента једној младој девојци."

Усудивши се да се успротиви стереотипним погледима на женску природу и улогу жене у друштву, мизогинија наставља да је прати целог живота. Група професора оптужује је за плагијат јер је наводно на једном предавању на Коларцу изоставила да јасно цитира извор, након чега се, противправно, организује тајно гласање о њеном избацивању са Универзитета. Покушавајући читавих осам година да дође до правде, Ксенија губи наду и тражи од Универзитета да се превремено пензионише: „На својој страни, осим истине и закона, нисам имала ништа више". Ипак, не одустаје од свог рада и активизма, те наставља да пише, и током Другог светског рата завршава два пута у затвору: први пут ухапшена од стране Гестапоа, а затим и од стране комуниста, који је лишавају грађанских права а њене књиге забрањују.

Ксенија је преминула 1981.године, оставивши иза себе бројне студије и филозофске расправе из етике и метафизике, као и преводе Платона, Аристотела, Спинозе и Адлера. Њен докторски рад о Ђордану Бруну енциклопедија Британика уврстила је међу релевантну литературу за разумевање Брунове мисли.  

Кетрин Звицер (20. век)

"Знала сам, ако одустанем, да нико никад неће поверовати да жене имају капацитета да истрче маратон. Ако одустанем, сви ће мислити да је ово био само медијски трик. Ако одустанем, то би за женски спорт био корак уназад. Страх и пониженост које сам осећала претворили су се у бес.“

"Маратонка" - Кетрин Звицер

Спорт је данас доступан свима. Иако постоје мушке и женске категорије, не постоји ниједна дисциплина која данас није отворена за оба пола. Међутим, све до недавно, то није био случај.

1967. године Кетрин Звицер била је студенткиња енглеске књижевности и новинарства. Заљубљеник у трчање и свесна својих капацитета, затражила дозволу да се придружи тренинзима трчања у крос дисциплини за мушкарце, са жељом да се припреми за Бостонски маратон. Иако јој је дозвола за тренинг дата, у то време владало је мишљење да су жене по природи крхке и неспособне да трче велике километраже, што је сматрао и њен тренер. И не само то: Атлетски савез аматера САД-а, који је уређивао стандарде и правила трка, одредио је правило према коме жене нису могле да се такмиче на стазама дужим од два и по километра. Бостонски маратон стога је представљао двоструки изазов: није било потребно „само“ претрчати га, већ и савладати прву препреку – званично се регистривати као такмичар.

Да би успела у овом подвигу, Катрин је била принуђена да се послужи лукавством: пријаву није потписала пуним именом већ иницијалима К. В. Звицер, а стартни број уместо ње подигао је један пријатељ.  

Кетрин је започела трку уз подршку осталих маратонаца, нарочито колега са кроса, тренера и њеног дечка, који су сви трчали заједно, као група. Да не би привлачила пажњу, на глави је имала капуљачу од дуксерице која јој је покривала лице и дугу косу.

Нажалост, недалеко од старта, капуљача је спала. Угледавши је, Џок Семпл, један од организатора маратона, познат по страственим испадима према спортистима за које је сматрао да се према маратону нису опходили са довољно озбиљности, искочио је са возила за новинаре и појурио за њом. Присећајући се догађаја, Кетрин је у својим мемоарима написала: „Инстинктивно сам брзо окренула главу и угледала најопакије лице које сам икад видела... Пре него што сам успела да реагујем, зграбио ме је за раме и повукао уназад, вичући 'Губи се из моје трке и дај ми тај број!' ... Била сам толико изненађена и уплашена да сам од страха помокрила шорц и почела да бежим.... Знала сам, ако одустанем, да нико никад неће поверовати да жене имају капацитета да истрче маратон. Ако одустанем, сви ће мислити да је ово био само медијски трик. Ако одустанем, то би за женски спорт био корак уназад. Страх и пониженост које сам осећала претворили су се у бес.“

Захваљујући потезу свог дечка који је успео да обори и онеспособи Џока, Звицер је истрчала маратон за четири сата и двадесет минута. Директор маратона тим поводом је изјавио: „Жене не могу да трче маратон јер правила то забрањују. Без правила, друштво би било у хаосу... Ниједном неовлашћеном лицу није место на маратону, чак ни мушкарцу. Да је та девојка моја ћерка, од мене би добила батине.“

Наредних година настављена је борба Кетрин Звицер и других спортисткиња за право жена да учествују на маратону. Напокон, 1972, Бостонски маратон је подлегао притисцима и организован је први маратон за жене.

Кетрин је наставила да се бави својим омиљеним спортом - 1974. године однела је победу на Њујоршком маратону, а Runner's World Magazine ју је прогласио тркачицом деценије. Касније, Кетрин је своју каријеру наставила као ТВ коментаторка за маратоне, за шта је добила Еми награду, а 2008. јој је додељена Billie Award награда за новинарство за допринос представљања жена у спорту. Захваљујући великом доприносу за оснаживање жена у спорту, њено име је уписано у Националној кући славних жена 2011. године.

---------------------------

Ове три приче само су делић мозаика који чине примери жена које су померале границе, а којима обилују прошлост и садашњост. Оне доказују да су родне предрасуде не само нетачне и неправедне, већ и лоше по друштво у целини. Више од свега, да стеге које друштво намеће нису несаломиве.

Срећан нам свима Дан жена!