Драга Олга, хвала Вам што сте се одазвали позиву за интервју. Ви сте дипломирани психолог, и тренутно се налазите на докторским студијама?

Да, ја сам докторанд молекуларне биологије, модул физиологија нервног система. Тренутно сам запослена на Институту за биолошка истраживања „Синиша Станковић“ на одељењу за неуробиологију. Бавим се научно-истраживачким радом, конкретно моделом Паркинсонове болести.

Након завршених студија психологије, одакле интересовање за неуробиологију?

Ја сам одувек била више заинтересована за неуронауке и за генерално разумевање тога како функционише наш нервни систем. Дакле, почела сам од неких феномена као што су психијатријска и неуролошка обољења и здрави аспекти психолошког функционисања, а онда сам хтела боље да разумем како то све функционише и природно склизнула ка детаљима. Радила сам једно време на Клиници за неурологију као неуропсихолог на стажу, где сам почела да се упознајем са анатомијом, а затим сам пожелела да разумем механизме којима се све дешава; то једино може молекуларнобиолошким методама, које омогућавају да се види и шта се дешава на нивоу једне ћелије. Не жалим што сам почела од психологије, штавише мислим да је овај прилаз проблематици много бољи, да се крене од феномена па да се спуштамо ка доле и да разумемо детаље, него као што се врло често код нас у школама то ради, да кренемо од детаља и да онда од дрвећа не видимо шуму.

Ви сте радили и у Служби за управљање кадровима. Колико дуго и на којим пословима?

Тако је. У СУК-у сам радила нешто више од годину дана. Ту сам се бавила проценом кандидата ради селекције за органе државне управе.

Да ли сте приликом рада у Служби имали прилике да разговарате са кандидатима о процесу селекције, конкретно, да ли им је и колико било тешко да се припреме за проверу компетенција?

У суштини, ми нисмо постављали то питање кандидатима током процеса селекције али би они некада спонтано сами започели ту тему. Многи кандидати су се жалили, рецимо, на то да су им задаци из дигиталне писмености били тешки, да су дуго морали да се припремају и да им је то било стресно, да су морали да плате додатне часове и да нису били сигурни да им је то довољно. Неки су се чак жалили и на пословну комуникацију, а за остале делове селекције мање. Ту можемо видети, рецимо, да им задаци из послова који су редовно обављали нису представљали толико велики проблем као нпр. опште функционалне компетенције, за које су морали да се спремају из почетка, да уче.

Наши кандидати су у просеку старости око 40 година. Постоји опште уврежено мишљење да мозак са годинама стари и да после неког времена не можемо да усвајамо нова знања као кад смо били млади. Да ли је то тачно и да ли би то могао да буде разлог што им је припрема компетенција била тешка?

Иако одређене когнитивне функције могу опасти у старости, усвајање знања није једна од њих. Старији људи су и те како способни да усвајају знања и та способност траје цео живот.

Одакле онда долази ова предрасуда да са годинама све слабије учимо?

Иако никад нисам радила упитник да бих то испитала, некако мислим да се старост асоцира са деменцијом. Међутим, оно што је битно да знамо је да деменција није нормалан процес старења већ је то патолошко стање које човек има целог или већи део свог живота, али се последице на бихејвиоралном, односно видљивом нивоу показују тек у старости.

Дакле, није тачно да људи у четрдесетим или педесетим годинама не могу да усвајају нова знања и вештине?

Тако је. Могуће је да постоји тенденција људи да буду мање вољни да мењају ставове у тим годинама него када су били млађи, али то нема везе са капацитетом учења. Наравно, највише смо пријемчиви да учимо у јако младом узрасту, као нпр. бебе и деца, у смислу да је тада мозак једна tabula rasa која треба свашта да усвоји, од језика, разумевања појмова, ходања и слично, и у том смислу то јесте једна огромна количина знања коју би нам  било тешко сада да усвојимо. Али ми када говоримо о учењу уопште ни не мислимо на ту врсту усвајања него баш напротив, на усвајање неких нових знања и вештина које човек употребљава у свакодневном животу, и у том смислу можда је старија особа чак и пријемчивија за тако нешто у односу на млађу, јер има довољно искуства на које ће таква врста комплексног знања да се надовеже.

Обзиром на утисак да способност учења временом опада, да ли постоје неке вежбе које у зрелим годинама можемо да применимо за јачање меморије?

Чини ми се да постоји једна студија према којој вежбе за егзекутивне функције као што су премештање пажње, краткорочна меморија, инхибиторна контрола, могу да поспеше преживљавање нервих ћелија које учествују у решавању тих задатака, али да, конкретно неурогенезу подстиче физичко вежбање, заправо ходање. Иако се на прву лопту не чини логичним, заправо су чак утврђени и механизми којима се то постиже. Дакле, поготово у старости - у здравом телу здрав дух. Одређена дијететска рестрикција, здрава исхрана, вежбање, све то поспешује способност учења и генерално, здравље централног нервног система.

Да ли можете да објасните зашто се од кандидата тражи да сваке две године пролазе кроз процес тестирања? Зашто оцена важи само две године?

Услед некоришћења, чак и за мање времена, знања и вештине могу да опадну. То је показано и на деци, да за време школског распуста чак и ниво интелигенције опадне. Зашто? Зато што за та три месеца нису били дисциплиновани и нису ишли у школу.

Да ли то значи да нам неучењем опада ниво интелигенције?

Зависи од тога како посматрамо интелигенцију. Ја овде IQ не посматрам као одраз истинске интелигенције већ као резултат на тесту. Али поента је да постоји та разлика где су недостатак дисциплине и спремности на задатке који они имају док иду у школу довољни да значајно промене тај резултат на тесту.

Осим за посао, да ли је учење важно и за менталну хигијену?

Наравно да јесте. Мислим да су људи по природи генерално радознали организми. Допамин нас мотивише да учимо. Не знам због чега свест о томе недостаје. Када погледамо малу децу, она не само да су спремна да усвајају нова знања него и уживају у томе. Бебе којима се показује садржај који су већ виделе скрећу главу на другу страну, неће то да гледају већ увек желе да виде нешто ново. Оне су спремне да уче јер добијају допаминску награду за то. Тако је и код нас, то нам је у природи. Међутим, вероватно због стреса у школском систему, повезивања контролних вежби, провера и критика са процесом учења, долази на крају до тога да ми не видимо учење као нешто што је добро за нас. Али да, за менталну хигијену битан је рад на себи и едукација.

Да ли бисте хтели да поручите још нешто нашим читаоцима везано за проблем учења?

Да. Дешавало ми се да ме млађе особе питају да ли можда имају деменцију пошто имају проблема са усвајањем знања, са памћењем и концентрацијом. Одговор је не. Оно што може да утиче на усвајање знања, на ретенцију и на присећање, поготово на радну меморију је стрес. Има више начина на који кортизол директно може утицати на ометање процеса памћења па чак и на смрт тих ћелија у хипокампусу. Тако да код млађих особа регулација хроничног стреса би вероватно отклонила проблем.

Хвала на разговору и корисним саветима. Пуно успеха у даљем научно-истраживачком раду.

Хвала и Вама.