Једно од највидљивијих подручја у којем мушкарци доживљавају неправду јесте правосудни систем, посебно у областима породичних односа и старатељства. У Србији, као и широм света, законски оквир и праксе у многим случајевима фаворизују мајке када је реч о старатељству над децом након развода, док очеви често бивају маргинализовани, упркос својој жељи и способностима да равноправно учествују у животима своје деце. Овај тренд доприноси јачању стереотипа о мушкарцима као мање компетентним за улогу старатеља, што дугорочно нарушава однос између очева и деце.

 Поред тога, мушкарци су неретко суочени са дискриминацијом на радном месту, која се манифестује кроз нереална очекивања у погледу радних улога и друштвених норми. Подаци показују да су мушкарци у Србији, али и широм света, под притиском да буду примарни хранитељи, што их често ставља у неправедну позицију у односу на флексибилност радног времена или одсуство с посла. На пример, истраживања показују да мушкарци ретко узимају родитељско одсуство, чак и кад имају право на то, јер се страхује од стигматизације и смањених професионалних могућности.  

Још један значајан проблем јесте стигматизација мушкараца у вези са менталним здрављем. У Србији, где су друштвени притисци и даље присутни, од мушкараца се очекује да буду „снажни“ и „емоционално стабилни“, што често резултира занемаривањем њиховог менталног здравља и потребом за подршком. Статистика говори да мушкарци знатно ређе посећују стручњаке за ментално здравље него жене, али су изложени знатно вишем ризику од суицида. Подаци из Србије указују да је стопа суицида међу мушкарцима и до четири пута виша него међу женама, што јасно говори о потреби за додатним програмима и иницијативама у области менталног здравља.

Дискриминација мушкараца у здравственом систему, такође, представља значајан проблем. У многим случајевима мушкарцима није допуштено да буду довољно укључени у одређене процесе, а чак им се, неретко, забрањује присуство или довољна укљученост, у контексту трудноће, бриге о деци, здравствене неге. Можда је најбољи пример назив здравствене установе у Београду – Институт за мајку и дете, који даје предност мајци као примарном родитељу. Такође, недостатак ресурса и програма који би били специфично прилагођени мушкарцима, нарочито када су у питању домен репродуктивног здравља или менталног здравља, додатно погоршава ову ситуацију. Уместо да се мушкарци подстичу да активно учествују у заједничким здравственим и породичним питањима, они се често сусрећу са друштвеним стереотипима који их представљају као мање важне у овим областима, што доводи до њиховог одсуства из здравственог система као активних учесника и пацијената.

Нажалост, друштвене норме које се везују за мушкост и даље снажно утичу на очекивања и понашање мушкараца, што доприноси стварању невидљиве дискриминације. Такође, чини се да проблем није довољно осветљен у медијима и јавним дебатама, што додатно отежава промена. Ове препреке захтевају свеобухватан приступ и подршку јавности, како бисмо осигурали да се и мушкарци осећају слободним да говоре о проблемима с којима се суочавају. У интересу целог друштва је да тежимо равноправности која неће занемаривати потребе и изазове мушкараца.

Дан мушкараца подсећа нас на то да су сви чланови друштва важни и да свако заслужује прилику да живи слободно и достојанствено, без обзира на наше различитости.