Наши стари су знали да кажу: Све ће некако бити. Или су можда мислили: свакако? Кажу да је некада све било једноставније, лакше се долазило до знања и сазнања о свету и људима, па су и људи који нису учили школе били паметни и мудри. Претпостављам да се и ви, као и ја, често питате, како то да је данас, уз толику доступност информација, интернет, брзину преноса информација, често врло тешко доћи до правих информација, а затим и разлучити шта је добро и шта је тачно, а шта не. Која су данас очекивања од нас? Ако смо завршили факултет, школовали се годинама, а затим и запослили и имамо већ много радног искуства у одређеној области, да ли има негде краја усавршавању и да ли ћемо данас моћи (и хтети) да кажемо да смо стручњаци за одређену област? Или ће можда ипак то усавршавање заправо трајати читавог нашег живота? Да ли сте се запитали да ли стварно желите да се бавите једним истим послом сваког дана или сте схватили да вас интересују и неке друге ствари и неки други послови? Ако се то бар повремено запитате, не брините, нисте на лошем путу, шта више. На путу сте да схватите и вероватно и прихватите идеју универзалног ствараоца.

Полихистор, полимат (грч. πολυμαθής, polymathēs — онај који много зна, учењак) или homo universalis (лат. homo universalis – универзални човек) je универзална личност, човек који поседује знања и вештине у више различитих области. Он је стваралац чије искуство обухвата већи број различитих дисциплина и у њима је експерт, не само познавалац. Овај термин, познат и као ренесансни човек, настао је у доба ренесансе, а архетип универзалног ствараоца био је Леонардо да Винчи (друга половина 15. и почетак 16. века). Био је сликар, кипар, архитекта, научник, математичар, мислилац. Међу делима Леонарда да Винчија био је и цртеж Витрувијанског човека, који приказује идеалне човекове пропорције. То нам заправо говори да је да Винчи размишљао не само о човековом духу, већ и о телу.

У култури античке Грчке термин паидеа односи се на васпитање и образовање идеалног члана полиса. Практични аспекти овог образовања укључивали су и реторику, граматику, филозофију, науке као што су математика и аритметика, али и музику и поезију, па коначно и гимнастику. Сматрало се поред интелектуалне и моралне, идеалан члан полиса мора имати и физичку префињеност.

После Леонарда да Винчија, током историје, често се помињу велики мислиоци, научници, ерудите, као прави универзални ствараоци. Ту су: Михаил Васиљевич Ломоносов (физичар, хемичар, песник, филолог и историчар), Вофганг Фон Гете (песник, научник, политичар, филозоф), а у српској историји познати полимати били су: Јован Цвијић (историчар, геолог, етнограф, антрополог), Милутин Миланковић (доктор грађевине, климатолог, астроном, геофизичар), као и наравно надалеко познати Никола Тесла, Михајло Идворски Пупин, Руђер Бошковић.

„Знање је моћ”, рекао је Франсис Бејкон, енглески мислилац, филозоф и политичар, joш у 16. веку. Он је сматрао да су људи предмет знања, а да је природа у својој филозофији  предмет истраживања. Бејкон је у знању видео снажан подстрек за напредак у друштвеним односима.  

Сви универзални ствараоци кроз историју били су свесни ове Бејконове фразе и својим радом, учењем, размишљањем, као и својом спремношћу да доживотно унапређују своја знања у свим областима, којима су се бавили и тако повезују све вештине у једну целину. И данашњи човек треба да јача свест о међусобној повезаности различитих наука, као и неопходности мултидисциплинарног приступа решавању проблема. На добром смо путу према нечему што се зове мултифункционализам. Да ли смо спремни да научимо, да повезујемо и примењујемо стечена знања, па се можда и одучимо, а затим будемо спремни да научимо нешто сасвим ново и да будемо поново знатижељни и отворени за стицање нових вештина? Јер, не заборавите: Знање је моћ!