У ситуацијама у којима се изузетност и апсолутна посвећеност успеху постављају као императив, важно је имати у виду да су исто тако и скромност, ограничења, закоченост, збуњеност, понизност, страх, преиспитивање (речју – људскост) легитимни и веома значајан део нашег живота.

Зашто нам је важно да се бавимо сопственим ограничењима?
Бављење препрекама, ониме што тренутно не знамо и не можемо, често избегавамо, јер се бојимо да може на нас деловати обесхрабрујуће. Неретко у духу позитивне психологије (погрешно интерпретиране) можемо очекивати од себе да само ставимо ружичасте наочаре и просто „ускочимо“ у акцију игноришући све те унутрашње гласове који кажу треба ми још информација, вежбе, додатне подршке, одмора... Или нам се може догодити да кривимо себе због тога што нам не успева да држимо ружичасте наочаре и игноришемо унутрашње гласове и само кренемо даље. И тако или уђемо у низ непредвиђених и преплављујућих ситуација или остајемо заглављени. Наизглед „крива“ су само та размишљања о ограничењима и препрекама. Па ипак, она су ту да нас чувају и да нам укажу на даље кораке који су пред нама. Исто тако су ту да нам укажу на нека уверења која је можда у новим околностима потребно преиспитати. Наша „неизузетност“, наша реална слика о томе шта тренутно знамо и можемо, а шта не, је заправо једина стабилна основа за квалитетан наредни корак. 

Без свести о ограничењима никада не можемо јасно видети своје снаге и моћи, нити направити добре изборе на свом путу. Ружичасте наочаре, било на месту наше перцепције или наших (изузетних) очекивања од себе и других, отежавају нам разликовање боја и нијанси, чинећи наш вид замућеним, а наше процене нетачнијим.

Па ипак, како одолети бљештавим светлима изузетности? 
Изузетност је тако магично привлачна. Изгледа као да је лако доступна, свуда око нас, на свим тим лепим графички обрађеним фотографијама савршених људи са савршеним животима. Као да је потребно само пожелети, одлучити, само се још мало потрудити... 
Како онда не посегнути за изузетношћу? Како дозволити себи мање од изузетног? 
Одговор је заправо лак - сетити се шта је то што нам је у свакодневном животу потребно да бисмо били задовољни. Шта је то што нам је управо сада потребно? Је ли то одмор, шетња, тишина, загрљај, весело друштво, време са породицом, музика...? Јер наше су потребе прилично конкретне и једноставне, а изузетност је - илузија. И то за свакога различита илузија. Као покушај да се досегне месец. 

Осим тога, изузетност има своју цену. Када желимо да пређемо из зоне „све што је стварно битно је на довољно добром месту“ у зону „МОРА бити савршено“ то значи и изузетну посвећеност. Ми тада бирамо да узмемо време и енергију из других зона свог живота и доделимо га инвестирању у изузетност. Плаћамо цену тако што се одричемо спонтаности, радости, драгих људи, хобија, неких других, различитих верзија себе... Плаћамо тако што се мало по мало све више одричемо простора у којима смо разиграни, врцави, живи, који нас обнављају и на друге начине обогаћују. Када год се опредељујемо за додатну посвећеност нечему, веома је важно да поставимо и питање - чиме ћу то платити? Којих делова живота ће ме то коштати? На кога ће све то имати утицаја и да ли су ми у реду последице које то носи?

Слична ситуација је и са комуницирањем само идеалистичне слике о себи. Приказивању улепшане слике о себи прибегавамо најчешће у жељи да задобијемо пажњу других људи, њихово поштовање, дивљење, прихватање. Бити прихваћен једна је од суштинских људских потреба. Као што каже Ричард Ерскин ми смо од рођења до смрти мотивисани биолошком потребом за повезаношћу - потребом да будемо у односу. Односи са другима за нас су биолошки императив који постоји током читавог живота. Бити људско биће за нас значи бити у односу са другима. 
Некада може да нам изгледа да би приказивање оних мање изузетних наших страна, наше збуњености, неодлучности, наше „обичности“ и несавршености деловало некако постиђујуће и да бисмо тиме ризиковали да нас други мање прихватају, да нас виде као мање вредне, мање способне. Међутим инсистирање на изузетној, супер-кул слици о себи нас парадоксално удаљава од других. Људима је тешко да се повежу са савршенима јер им је то страно, јер - не постоји. И не само то, инсистирање на изузетности, било у очекивањима од себе или од других, нас на крају удаљава од саосећања, подршке, лековите блискости које бисмо могли добити да смо дали шансу и себи и другима у аутентичној, отвореној комуникацији.

Тежња ка изузетности (било да је очекујемо од себе или других), може дакле бити клопка - тежећи да (напокон) будемо срећни и задовољни, посвећујемо се изузетности, зарад које парадоксално жртвујемо много тога што нас суштински чини живим, срећним, међусобно повезаним људским бићима.

Зато је веома важно мудро правити изборе у погледу улагања свог времена и енергије. 
Блиски, испуњавајући односи са другима, брижност, нежност, разиграност, лакоћа, радозналост, слобода, експресија, уметност, природа... сетимо се, подједнако су значајан део нашег јединственог људског искуства, и осим што нам доносе радост постојања, омогућавају нам да се репарирамо и унесемо свежу перспективу и у наше пословно окружење и живот у целини. 

Тежите зато да правите добре и одмерене изборе, нарочито онда када код себе запазите тежњу ка изузетним постигнућима, јер увек ће имати цену. 
 

др Наталија Радивојевић Бановић, психолог