"Поштовани, овим путем улажем жалбу будући да првостепени орган није одлучио о мом захтеву у законском року…“

Овако почиње типична жалба због „ћутања управе“, која  се подноси као редован правни лек у борби против појаве која се у правној теорији и пракси жаргонски назива „ћутање управе“.

Тајанствени призвук овог не баш популарног стања правног поступка још више појачава његов негативан ефекат у процесном амбијенту, а нажалост, све више je присутно и код органа државне управе. Додајмо и да се већ дуже времена нуде предлози да и формално „државна управа“ буде преименована у „јавну управу“, како би још више била истакнута одговорност службеника и њихова природна усмереност на задовољавање легитимних права и интереса грађана, физичких и правних лица.

Прво здраворазумско питање које се намеће гласи: „Ко то ћути?“

Управо сам пре десет година овако био упитан на правосудном испиту, приликом полагања управног права, када сам рефлексно одговорио: „Професоре, па сви ћуте!“.

Наиме, реч је о ситуацији када надлежни орган управе не донесе решење по захтеву или жалби странке у управном поступку у роковима прописаним законом. Другим речима, може да ћути првостепени орган, може да ћути и другостепени орган, а у одређеним ситуацијама може доћи до тзв. „двоструког ћутања управе“, тј. да у истој правној ствари дође до пасивног држања и првостепеног и другостепеног органа.Неретко се дешава да „ћутање“ првостепеног органа по аутоматизму изазове „ћутање“ другостепеног органа, који у највећем броју случајева није ни свестан да „ћути“, док му се странка не обрати ургенцијом за одлучивање по жалби. Дакле, странка ужива правну заштиту у случају када првостепени орган не одлучи по захтеву у прописаном року подношењем жалбе због „ћутања“ управе и то другостепеном органу.

Као што знамо, за разлику од животних догађаја и околности где нечије „ћутање“ уме да буде (оправдано) протумачено као знак одобравања, на процесном терену,  када првостепени орган „ћути“, та „тишина“ сматра се знаком неодобравања, односно да је протеком  извесних рокова захтев одбијен. Против таквог правног стања странка има право да у законском року поднесе жалбу другостепеном органу и да од њега затражи да наложи првостепеној инстанци доношење  захтеваног решења.

Уколико у међувремену првостепени орган не донесе решење, другостепени орган ће решењем усвојити жалбу и наложити првостепеном органу да у накнадом року одлучи о захтеву, чиме се врши притисак да орган промени дотадашњи пасиван приступ и без одлагања донесе решење о конкретном захтеву.

Због чега долази до ћутања?

Један од главних разлога лежи у свести првостепеног органа да ако донесе управни акт, исти може бити нападнут жалбом. Одсуство воље да своју одлуку поводом постављеног захтева изложи могућношћу преиспитивања од стране више истанце постаје главни „окидач“  који доводи до „ћутања“ управе.

Остали разлози се смештају у сферу било лакомислености органа државне управе (да странку може брзо да „отресе“ достављањем неформалног писаног одговора поводом захтева, не желећи да додатно компромитује своју позицију доношењем званичног решења), било простог незнања органа – његове неупућености у процесне институте и начела.

Такав орган свакако није ослобoђен обавезе да на законит начин поступа по захтевима странака, будући да је као део државног апарата дужан да познаје правне прописе, а посебно Закон о општем управном поступку, један од најважнијих закона на плану пружања могућности грађанима да остварују комуникацију са органима државне управе.

Сетимо се, основни циљ добре управе је тај да се грађанима пружи највиши могући степен сигурности у односима са управом. Супротно поступање познато је у француској (а, посредством ње, и енглеској) правној традицији као maladministration, што можемо да преведемо као „лоше управљање“. Конструкција израза упућује на то да наведена пракса подразумева негацију онога што је темељна функција јавне управе.

Модернизација администрације  и успостављање јединственог електронског система за све органе државне управе (е - управа) у многоме ће помоћи да се сузбије, а можда и искорени „ћутање“ управе, што би довело до боље, брже и ефикасније правне заштите грађана и  веће правне сигурности, а то је један од приоритета будућих реформи.

А до тада остаје да се питамо: „Ко то тамо ћути?“ и надамо се да одговор нећемо ни морати да чекамо, јер ће ћутање, стриктном применом прописа и високим степеном професионализма, престати.