Коначно је дошао тај период у години коме се јако радујемо – дугоочекивани годишњи одмор. Током целе године радимо, трудимо се да будемо продуктивни, имајући у свести тих лековитих неколико недеља током којих можемо да се одморимо, опустимо, релаксирамо од претходног ужурбаног и стресног периода рада. Одмор делује регенеришуће на нас јер нам омогућава да повратимо снагу и прикупимо енергију за будуће изазове који нас очекују. Звучи једноставно – пакујемо ствари, гасимо уређаје и одлазимо на место на коме ћемо се изместити из окружења и заиста одмарати. Али, да ли је баш тако? 

Запитајте се колико дана годишњег одмора имате. Да ли гомилате и чувате дане које ћете искористити кад притисак постане неиздржив? Да ли вас колеге терају на одмор или благовремено планирате одсуство пре него што дође до паљења црвене лампице? 

Колико често вам се десило да сте отишли на одмор са службеним телефоном и лаптопом? Колико често сте се јавили на телефон? Колико често сте изговорили: „Само да пошаљем један мејл и можемо на плажу”? Довољно често, зар не? Иако нам се чини као да је то само један позив, један мејл, само 5 минута, једна информација, само један кратак састанак, константно смо у стању опреза и спремности да реагујемо и продукујемо резултат који се од нас очекује или који ми сами очекујемо од себе. У оваквим ситуацијама можемо помислити да је одмор мит, да постоји само у теорији, а да нас пракса демантује у томе. Лако можемо упасти у размишљање да је боље да смо на послу него на одмору, јер у првом случају седимо у канцеларији и радимо у континуитету, док се у другом случају боримо са лошом конекцијом, сигналом, лошим временским условима и неудобним лежаљкама.  

Није довољно то што смо током великог дела године доступни, већ се јавља потреба и очекивање да наставимо то да будемо и током одмора, у периоду када би требало да будемо релаксирани и у мислима далеко од организације. Питања која можемо поставити јесу: Да ли неко тражи од нас да на одмору будемо спремни на рад или је то више наша одлука, наш начин да покажемо одговорност, сарадљивост, а можда је у питању и ФОМО (страх од пропуштања ствари) који данас утиче на све већи број људи?  

Данашња култура константне продуктивности, ужурбаности и хитности све више узима маха и ставља у сенку културу успорености и одмарања. Добијамо сигнале да је пожељно што више радити, доносити резултате, испоручивати садржај, а да је одмор губљење времена и беспосличарење које нема вредност. Често и сами себи стварамо притисак којег некад нисмо ни свесни, трудимо се да максимално искористимо време које имамо на располагању, јуримо за приликама, размишљамо како ништа не смемо да пропустимо, да сваки тренутак користимо да радимо на себи, да сваки дан буде испуњен и детаљно испланиран, да нема празног хода. Све ово нас временом води до незадовољства, стреса, осећања неуспеха и кривице. 

А заправо је одмор тај који нам је неопходан како бисмо напунили своје резервоаре горивом потребним за рад. Успоравањем и одмарањем прикупљамо снагу и енергију за нове изазове, отварамо врата креативности и ширимо видике за неке нове идеје и решења. Одмор благотворно делује и на ум и на тело чиме повећавамо своју ефикасност на послу када се вратимо својим обавезама. Потребно је да променимо начин размишљања и да научимо да је одмор једнако важан као и рад, често и важнији. Константан умор, преоптерећеност, трка са роковима, неиспаваност, незадовољство, изгарање не доносе нове идеје, не доприносе продуктивности и ефикасности. Паузе, одмор, релаксација, искључивање и време за себе су оно што ће нам помоћи да се регенеришемо и напунимо батерије за нове активности. Потребно је и да схватимо да се наша вредност не мери количином одрађеног посла. Важно је на који начин радимо, какву промену суштински доносимо, али и како се бринемо о себи. Јер бригом о себи бринемо и о послу и о другима. Важно је да разумемо значај одмора и да усвојимо културу одмарања. Постављањем јасних граница помажемо свом психофизичком благостању. У реду је да се не јавимо на позив колеге док смо на излету и да оставимо непрочитан мејл док смо на породичном ручку. Можемо да успоставимо добар баланс између пословног и приватног живота, односно, између рада и одмора једино када смо и приватно и пословно добро. 

И зато застаните и размислите о следећем: 

Шта вам помаже да успорите? 

Да ли обезбеђујете себи довољно одмора? 

Које врсте одмора вам највише пријају? 

На који начин можете да одмарате више, а да немате грижу савести због тога?