Снимљен према књизи „Амерички Прометеј“ награђеноj Пулицеровом наградом, „Опенхајмер“, нови филм Кристофера Нолана већ увелико је прокламован за једно од најбољих остварења ове године и претендента на бројне номинације за Оскара.

Пратећи Опенхајмеров живот кроз призму генијалности једног ума опседнутог квантном физиком, Нолан нас уводи у свет науке и физичара тог времена. Поред Опенхајмера, у филму имамо прилику да упознамо бројне научнике, као што су нобеловци Ернест Лоренс, Вернер Хајзенберг, Нилс Бор, Исидор Раби, Ханс Бете, Алберт Ајнштајн и други.

Иако историјски прилично прецизан, Нолан се у филму поиграва перспективама и личним доживљајима историјских актера, преиначавајући историјску причу у психолошку драму. У фокусу је, наравно, Опенхајмер, који пролази кроз трансформацију од младалачке интелектуалне опијености науком, преко неодољивог искушења да своје теорије тестира у реалности, а након активирања атомске бомбе и увида у њен уништитељски потенцијал, до гриже савести и покајања. Међутим, ту су и други учесници пројекта са својим сујетама, идеологијама и личним преиспитивањима, чиме Нолан постиже да се стекне утисак да споредних улога скоро ни нема. Свака лична драма, колико год била мала, неизоставни је део слагалице која употпуњује комплексну слику историјског тренутка коме као гледаоци присуствујемо.

Први греси

Ко је био Опенхајмер? Познат и под називом „отац атомске бомбе“, Опенхајмер је као један од врхунских физичара био вођа пројекта „Менхетн“, који је током Другог светског рата окупио бројне стручњаке тог времена у циљу развијања атомске бомбе. Атомска бомба представљала је до тад невиђено оружје масовног уништења, чија је снага и ефикасност требало да улије страх супарничким снагама и на основу тога постане гарант краја епохе ратовања.

У филму, Опенхајмера упознајемо као младог студента докторских студија опседнутог теоријском физиком али неуспешног у лабораторији. Растрзан између жеље да буде препознат и цењен и шиканирања свог тутора, шефа лабораторије, Опенхајмер, у месијанској сцени чијег значаја гледалац у том тренутку не може бити свестан, прави један шокантан потез којим нам Нолан скреће пажњу на Опенхајмеров карактер: он кришом убризгава отров у јабуку коју је тутор држао на столу и одлази, остављајући му јабуку да је поједе. Убрзо затим, у налету свести о свом чину, трчи назад и у последњем тренутку узима отровну јабуку из руку - не тутора коме је јабука била намењена, већ Нилса Бора, познатог и цењеног физичара.

Иако може зазвучати невероватно, као део бајке о Снежани и седам патуљака, инцидент са јабуком једна је од сцена инспирисана стварним Опенхајмеровим животом. Много година касније, када Опенхајмер буде затровао једну другу, металну јабуку реактивним плутонијумом, тренутак свести о последицама тог чина стићи ће га прекасно да би спречио страдање стотина хиљада невиних жртава, које Нолан у инциденту представља метафорично кроз лик Нилса Бора.

Пакао

„Сада сам постао смрт, уништитељ светова“  - Bhagavad Gita

Идеја да се у Лос Аламосу у Њу Мексику направи истраживачки центар и изгради насеље у коме би живеле породице истраживача, како сазнајемо у филму, потиче од Опенхајмера. Циљ овог подухвата био је да се окупе најинтелигентнији умови тог времена и да се у потпуности посвете прављењу атомске бомбе како би је направили пре Немаца. Знало се да су Немци пре рата направили извесне напретке у истраживању нуклеарне фисије, те је темпо истраживања, прорачуна и грађења бомбе био максимално убрзан. Поред трке са Немачком, постојала је и бојазан од цурења информација ка Русији.

Након три године мукотрпног рада и огромне финансијске помоћи САД-а, прва пробна атомска бомба успешно је активирана 16. јула 1945. године. Ипак, Хитлерова предаја два месеца раније узбуркала је духове истраживача – било је очигледно да се рат ближи крају, те је у њиховим очима атомска бомба постала сувишна. Зашто је употребити када је непријатељ већ побеђен? Упркос томе, 6. а затим и 9. августа бачене су бомбе на Јапан. Процењено је да је у том подухвату више од 200.000 људи погинуло, док су многи преживели оболели од леукемије, рака и других последица радијације.

Док Лос Аламос слави свој успех, Опенхајмер је преплављен изненадном спознајом хорора коју је атомска бомба направила, осећајем одговорности за све настрадале и грижом савести. У атмосфери заглушеној од праска који нико није чуо, као споредни играч који се случајно нашао усред збивања, он се пробија кроз гомилу чија се еуфорија стапа са успореном сликом армагедонске енергије која се шири и пржи све пред собом.

Чистилиште

Након рата и почетком педесетих година 20. века у САД-у је уследио период прогона левичара, популарно назван макартизам по републиканском сенатору Џозефу Макартију. Хиљаде Американаца биле су подвргнуте хајци, истрагама и саслушањима под сумњом да су комунисти или њихови симпатизери. Опенхајмер није био изузетак. Тридесетих година, његов брат и партнерка били су чланови Комунистичке партије, а због своје наклоности левичарским идејама, 1943. током једне вечере, пришао му је пријатељ, професор са Берклија, и дискретно затражио информације о техничким детаљима о истраживањима о атомској бомби, које би биле даље прослеђене Русији.

Током целог филма, око Опенхајмера се провлачи мотив шпијунаже и питање треба ли дати приступ тако поверљивим подацима некоме као што је он. Зато не чуди што је 1954. позван на саслушање пред Комисијом за атомску енергију САД-а.

У кафкијанском процесу, Опенхајмер пролази кроз преиспитивање догађаја, личних одлука и ставова пред двоструким судом – сопствене савести и пред Комисијом. Док се ређају сведочења и докази, исход се чини крајње неизвесним – да ли је Опенхајмер издао државу, себе или оба. „Не можеш да починиш грех и онда од свих нас да тражиш да се сажалимо што постоје последице“ рекла му је једном приликом супруга. И заиста, Нолан успева да не изазове саосећање гледалаца али ни осуду док нас води кроз вртлог Опенхајмерових емоција.

Какав би био ток историје да амерички научници нису победили Немце у трци за оружјем масовног уништења? Да ли би рат био завршен и без бомби бачених на Хирошиму и Нагасаки? Какве ће бити последице научних открића које стоје иза технологије прављења бомби? Ово би могла бити нека од питања која мора да су прогањала Опенхајмера. „Ако атомске бомбе буду додате као ново оружје у арсенале зараћеног света или арсенале нација који се спремају за рат, онда ће доћи време када ће човечанство проклињати имена Лос Аламоса и Хирошиме,“ изјавио је једном приликом. Ипак, иако никада није јавно исказао кајање за учествовање у прављењу атомске бомбе, Опенхајмер се, након завршетка Другог светског рата, јавно залагао против употребе и развоја нуклеарног оружја. У складу са тиме, Нолан до краја остаје веран Опенхајмеровој недоречености у филму који представља омаж не само једном генију који се усудио да одшкрине Пандорину кутију, већ и једном специфичном времену.