Непосредно пре своје изложбе у Паризу у мају 1908. године, импресионистички сликар Клод Моне уништио је велики део свог трогодишњег рада ножем и четкицом, иако су слике већ добиле похвале критичара. Током каријере уништио је скоро 500 слика, што је објаснио ставом: Када умрем, лакше ћу поднети њихове несавршености. Иако је овако екстреман перфекционизам можда допринео уметниковом успеху, такође је негативно утицао на њега и на људе око њега.  

Перфекционизам на послу: Мач са две оштрице 

Перфекционизам може имати и позитивне и негативне ефекте на радно окружење. С једне стране, перфекционистичке тежње могу водити високој продуктивности и иновативности. Особе које теже савршенству посвећене су свом раду, усмерене да постигну најбоље могуће резултате, што често и резултира изузетним радним постигнућима. Са друге стране, постављање перфекционистичких захтева креира висок степен стреса, провоцира осећај забринутости и доводи до сагоревања на послу. Када особа постави нереално високе стандарде за себе и свој рад, не може ни да испуни сопствена очекивања, што доводи до незадовољства, фрустрације и осећаја личног неуспеха. Додатно, особе склоне перфекционизму, и поред тога што су често радохоличари, осећају велики притисак да балансирају између пословних обавеза и породичног живота и да континуирано буду високо успешне у различитим улогама, што додатно може повећати ниво стреса и довести до тешкоћа у функционисању на више поља. 

Категорије перфекционизма 

У психологији перфекционизам представља мултидимензионални концепт. Истраживања рађена у различитим земљама и културама понављано показују да се људи групишу у три категорије — неодрживи перфекционизам, одрживи перфекционизам и неперфекционизам.  

Неодрживи перфекционизам подразумева постављање нереално високих стандарда и интензиван притисак да се они достигну, што често доводи до јаза између постављених очекивања и постигнутих резултата. Осећаја незадовољства и неуспеха који се тада јавља понекад је праћен и осећајем срамоте и кривице јер особа процењује да је „подбацила“. Доживљени осећај некомпетентности, висок степен стреса и забринутости, може даље водити ка одуговлачењу и избегавању задатака због страха од будућег неуспеха.

Одрживи перфекционизам подразумева високе али реалистичне стандарде, који не прате нереалне сумње у своје поступке, прекомерна забринутост због грешака и снажна самокритика. Особа тежи да своје циљеве достигне на конструктиван начин, задовољна је својим достигнућима и ретко има осећај да је подбацила. Неретко себе описују као особе које цене ред и организацију, живе брзим темпом и неуморно раде на својим циљевима, тежећи врхунским постигнућима, а своје перфекционистичке тенденције повезују превасходно са самопобољшањем. 

Неперфекционизам карактерише флексибилан приступ циљевима и одсуство изражених перфекционистичких тенденција — јаз између постављених стандарда и реалности није значајан. Иако то понекад може значити нижи ниво мотивације у поређењу са особама које карактеришу понашања описана као „одрживи перфекционизам,“ ове особе су задовољне својим резултатима и улажу труд у постизање својих циљева, али без притиска да све мора бити савршено.

Наставак следи... 

Извор: Ocampo, A. C. G., Wang, L., Kiazad, K., Restubog, S. L. D., & Ashkanasy, N. M. (2019). The relentless pursuit of perfectionism: A review of perfectionism in the workplace and an agenda for future research. Journal of Organizational Behavior, 40(1), 1-25. https://doi.org/10.1002/job.2400