“Под великим сам стресом”… ”Потпуно сам прегорео”... ”Исцрпљен сам“... ”На измаку сам снаге”…

Да ли су Вам познати слични коментари људи из окружења када причају о свом послу? Да ли и Ви то говорите? Да ли су такве изјаве само изговор за недостатак компетенција или је у питању стање које се може описати изразом “синдром сагоревања”?

Синдром сагоревања је стање емотивне, менталне и физичке исцрпљености чији је узрок прекомерни и продужени стрес. У савременом пословном окружењу, тзв. „бурн-аут“ синдром, односно, синдром сагоревања на раду, представља проблем који дугорочно утиче на психофизичко здравље запослених, на продуктивност, резултате рада и мотивацију, задовољство послом, као и на живот уопште. Запослени често остају на послу након радног времена или носе посао кући. Последице овакве праксе су такве да запослени долазе у стање хроничне исцрпљености, с једне стране, и притиска да на послу буду што продуктивнији, с друге.

Запослени који су сагорели на раду показивали су снижено интересовање према свом послу. Током процеса сагоревања, они често размишљају о напуштању организације, имају потребу да чешће одсуствују с посла и отварају боловање које траје дуже време. Задовољство послом може ублажити емоционалну исцрпљеност, па су запослени који су задовољни својим послом ређе у ризику да сагоре.

Процес сагоревања почиње од притисака, обима посла или захтева који превазилазе нечије могућности и наставља се кроз низ неуспешних покушаја запослених да се снађу у таквим ситуацијама. Воља и енергија које запослени улажу да би се изборили са таквим изазовима постају недовољне да компензују количину стреса коју доживљавају.

Истраживања показују да је превенција сагоревања много боља стратегија од излечења.

Отворено питање које би требало поставити менаџерима и руководиоцима је: “Шта би мотивисало људе да раде овде и да буду посвећени свом послу?”

Људи који су продуктивни у послу и налазе смисао у ономе што раде, боље се носе са изазовима на које наилазе и самим тим имају веће шансе да се опораве од стреса.

Велики утицај на сагоревање има и наше окружење. Људи ретко раде потпуно изоловани од других – уместо тога, упућени су једни на друге. Постоји много фактора у међуљудским односима и тимском раду који могу или допринети стварању подржавајуће атмосфере и превенирати сагоревање, или утицати на стварање осећања неадекватности, неприхваћености, непоштовања, неразумевања и проузроковати сагоревање.

Истраживања су показала да сагоревање може довести до различитих психофизичких последица: хипертензија, дијабетес типа 2, коронарна болест срца, кардиоваскуларни проблеми, мишићно-скелетни бол, константан умор, главобоља, проблеми са варењем, респираторни проблеми, несаница, злоупотреба супстанци, фрустрација, анксиозност, раздражљивост, незадовољство, хронична исцрпљеност.

Запослени који раде на пословима које карактерише интензиван и прековремени рад, превисоки и неадекватни захтеви, низак ниво аутономије и напети међуљудски односи (на пример, чести конфликти, мобинг, недостатак подршке од колега, тешки односи са клијентима, некомпетентно руководство и чести сукоби између личних етичких принципа и вредности организације), имају већу вероватноћу да буду у ризику од сагоревања.

Веома је важно да озбиљно схватимо шта нам тело поручује и да “повучемо ручну” када осетимо исцрпљеност, умор, тешкоће у обављању свакодневних задатака. Заузимање проактивног става у решавању проблема је врло значајно и може утицати на задовољство послом и мотивацију. Такође, за очување психофизичког здравља и превенцију сагоревања, потребно је да научимо на који начин да кажемо “не” захтевима који превазилазе наше ресурсе и да се одупремо наметнутим притисцима. Упознавање себе и својих могућности је кључно у постављању граница јер тиме превенирамо ситуације у којима се излажемо активностима које су ван наших тренутних капацитета и штитимо своје здравље. Управљање стресом је вештина која се може научити и савладати тако да постане један од најважнијих алата када је у питању одбрана од сагоревања. Одмор, релаксација, квалитетан сан, физичка активност, креативни рад, бављење хобијима, окретање породици и пријатељима, могу благотворно деловати у борби против „бурн-аута“.