Један је период године који нас асоцира на Деда Мраза, фигуру из детињства коју смо толико волели и у коју смо толико веровали. Колико је то фасцинантно, нека особа, коју никад нисмо видели нити упознали, оставиће нам, само зато што је то обичај за Нову годину, поклон испод јелке. Нама то као детету звучи савршено логично и наравно да не постављамо никаква питања, јер ко још не воли поклоне и изненађења. Наравно да самопоуздано и са пуним правом сматрамо да заслужујемо поклон(е),  још саставимо и подужи списак жеља.

Данас је ситуација мало другачија. Знамо да „прави“ Деда Мраз не постоји, а жеље су нам се доста измениле. Док дочекамо период новогодишњих и божићних празника, већ смо се поприлично уморили и истрошили, ментално, емотивно, физички и ко зна како све још. Жеља је да се дочека тај период када ће се провести време са породицом, не бити у журби, мало застати, макар на тренутак одморити душу и нахранити је неком позитивном енергијом. Иако делује песимистично, колико заправо неки ведри дух и поред свега живи у нама говори то што ипак већина окити и свој радни простор у периоду ишчекивања празника, а не само животни. Затим, размишљамо чиме да обрадујемо колеге, наше „саборце“, „цимере“, раме за кукање, раме за свађање, раме за помагање око задатака и тражења решења, да ли неком посластицом, да ли неком симболичном ситницом. А у свему још додатно може да нас споји и особа која не постоји – Деда Мраз.

Доста компанија и организација практикује да оживи дух детињства, некадашњег извора радовања, ишчекивања, даривања. Игрица коју радо практикују је „Тајни Деда Мраз“ (као да па другачији Деда Мраз и постоји!). У игрици учествују или сви, или само они који желе, а из „шешира“ свако извуче цедуљицу са именом колеге, коме ће заправо бити „Тајни Деда Мраз“ и даривати га и обрадовати неким поклоном. Тако добијамо неку новину у пословној свакодневници - одједном, запослени поред основних задатака за крај године, добијају и један нови, „тајни задатак“, потпуно другачији од свега што на послу раде, а то је осмислити ситницу, изненађење за испод јелке, за тог неког колегу. Задатак је да малим знаком пажње обрадују неког кога знају мање или више, са којим свакако деле неки заједнички простор, назив компаније којој припадају, исте или сличне изазове и „мале победе“. Дакле, колико год да се познају или не баш толико добро, колико год да се симпатишу или не, деле нешто заједничко. А то је неретко и жеља да на тренутак освесте и пробуде успавано дете у себи, да се радују даривању и то обостраном. Јер и сваки „Тајни Деда Мраз“ има свог Тајног Деда Мраза, особу која ће њега/њу даривати и потрудити се да је обрадује и увесели.

Зашто играти ову игру и шта ако извучем некога кога не познајем толико добро?

Колико као одрасли умемо да компликујемо ствари, а као деца смо били тако једноставни – саставимо списак жеља и само понављамо питање колико још до Нове године и чувеног доласка Деда Мраза. Не питамо се да ли желимо да нам неки незнанац остави поклон, не постављамо себи брдо неких питања, која само могу да покваре забаву. А зашто је играти? Зато што радости никад доста. Зато што је лепо створити неки ТРЕНУТАК, „изместити“ се и свакодневнице, застати и провести неко другачије време са колегама, упознати неког другог и кроз другачију призму, а не само призму радног стола где седи и послова које обавља. Колико само једни о другима можемо лепо да сазнамо док смо на „тајном задатку“ и бирамо поклон. Колико се у нама позитивне енергије и несташлука јавља док размишљамо о изненађењу за друге. Колико се само нових прича и успомена изроди. А приче које се препричавају, а у којима смо сви учествовали су управо ти моменти који спајају и повезују људе. Некадашњу децу, која нису бирала да ли су искуства добра или лоша, само док је било заједничких искустава, које зближавају људе. Тренутак је тај који инспирише људе, али их и повезује и чини добро расположенима, радоснима. Неке једноставне ствари могу одржати како мотивацију за рад, тако и просто неки позитиван дух и атмосферу у пословном простору. Хајде да онда кад год је могуће креирамо те тренутке и заједничке лепе успомене. Јер задаци прођу, послови се заврше, а тренуци и успомене остају. Дете у нама ће нам бити захвално.