Има онај стари виц где разговарају два Босанца, две плавуше или како се већ коме више допада (водећи ипак рачуна да без мало дискриминације или предрасуда виц није виц), па један/на пита другог/у када ове године пада 1. мај, а други/а одговара – па ту негде око 15. у месецу. Први мај јесте изгубљен, али на један много озбиљнији начин. Може се чак рећи и заборављен.

Дуг и помало необичан пут је прошао тај наш Први мај, нарочито у нашим крајевима. Од почетне борбе за радничка права, преко идеолошког симбола комунистичког покрета, културног догађаја самоуправног социјализма са слетовима и парадама, па све до претече лесковачке роштиљијаде и шопинг тура до Трста и Грчке. Није ни чудо што је на том и таквом путу мало залутао, мало се променио и прилагодио потребама друштва –  и на крају изгубио смисао.

Најтрагичније је што је на том путу, свесно или несвесно, избегавао „места у тренду” где се окупљају млади нараштаји, којима је, нажалост, остао чак и непознат. Зато и не чуди збуњеност на њиховим лицима када чују да црвени каранфили нису симбол Осмог марта и Дана жена, да Чикаго није само познат по „оним мојим, знаш ти добро којим”, а да Првомајски уранак није матине који су некада осмислили матори да би се у природи видело ко која кола вози.

Међународни празник рада обележава се у знак сећања на мајске догађаје 1886. године, када је у Чикагу више десетина хиљада радника демонстрирало улицама, захтевајући повољније услове рада, бољи положај радника, као и доследну примену осмочасовног радног времена. Револуционарни захтеви изазвали су оштру реакцију послодаваца и власти. У сукобима с полицијом убијено је шест и рањено око педесет радника, а велики број је ухапшен.

У знак сећања, на Оснивачком конгресу Друге интернационале 1889. године, одржаном на 100-годишњицу пада Бастиље, 14. јула, одлучено је да се 1. мај надаље  обележава као Међународни празник рада са масовним скуповима и демонстрацијама.

У Београду Међународни празник рада је почео да се обележава 1893. године, вођен духом догађаја из Чикага, протестним скуповима и митинзима на којима се тражило побољшање права радничке класе. Иницијатор је био Други конгрес Радничке интернационале. Почетне прославе су ипак биле више симболичне. Прва велика прослава Првог маја у Србији организована је 1905. године, када је улицама Београда прошетало чак 6.000 људи. И тако је – на овај или онај начин – то трајало годинама. И када смо помислили да наш драги Први мај не може ниже да падне од „мириса“ меса лошег квалитета и хладног пива зајечарца (по укусу писца овог блога већ задовољавајућег квалитета), десило се и то. Ове године једно велико ништа. Скоро па тишина. Вест при крају дневника о тужном скупу испред лесковачке Јуре и малобројних синдикалаца на Тргу Николе Пашића у Београду које није у већем броју привукао чак ни бесплатни пасуљ (злобници кажу зато што није било пива).

Гледајући изазове пред којима се радничка класа данас налази, потврду добија циклични поглед на историјска дешавања, који је присутан још од античке филозофије, али своје теоријско утемељење задобија у Ничеовој мисли о вечитом враћању истог. Најједноставније речено, историја наше цивилизације је непрестани круг једних те истих догађаја, који се изнова и изнова понављају. Једном остварени стандард оличен у 8-8-8 (осам сати рада, осам сати одмора, осам сати сна) сада скоро век и по касније опет многима изгледа као недостижни сан. Зато нам је, можда више него икад, потребно да пронађемо давно изгубљени 1. мај. Али он, нажалост или на срећу, није изгубљен у календару. Он је негде добро сакривен у сваком од нас који живимо или смо живели од свог рада. Зато треба добро да погледамо по фиокама заборављених снова, кутијама на тавану пуних изневерених очекивања... или за почетак у својим срцима. И сигуран сам да ће свако наћи свој делић, па да спајамо – јер потребан нам је тај Први мај.