Ближи се празник прославе Христовог васкрсења, те се јавља уобичајена дилема међу говорницима српског језика: да ли je правилно рећи Ускрс или Васкрс? Ова древна расправа, чини се, не јењава, но одговор на њу лежи дубоко укорењен у еволуцији језика. Кроз даљи текст истражићемо генезу ових термина и открити скривену истину која стоји иза њихове употребе.

Увођењем хришћанске вере, Срби су, такође, усвојили и писменост. Језик свих Словена – старословенски језик је настао у 9. веку, с првим писмом – глагољицом, која је касније замењена ћирилицом. Уношењем понеке особине народног језика, крајем 12. века настаје и најстарији српски књижевни језик – српскословенски. У првој половини 18. века, у нашим крајевима ствара се школа у којој се негује рускословенски црквени језик. Средином 18. века, мешањем рускословенског и народног, настаје језичка мешавина – славеносрпски језик. У неким речима сачували смо потврде тих језика. Назив за предстојећи празник је један од њих.

Старословенски језик бележи реч въскрьснѫти (васкрснути) од које настаје глаголска именица въскрьсъ (васкрснуће). На месту данашњих вокала, били су полугласници (ъ, ь), одн. самогласници непотпуног образовања. Развитом српског језика, полугласници су се или губили или прелазили у вокале. Иницијално в са полугласником (въ) је у српскословенском прешло у ва-,  рускословенском у во-, односно у народном у у-. Стога, имамо три равноправна назива: Васкрс, Воскрес и Усркс.

Васкрс је српскословенски облик и по њему поздрављамо са: „Христос васкрсе!“. Руски назив за празник је Воскрес и по њему поздрављамо са: „Христос воскресе!“, док је народни назив Усркс, али није устаљен облик поздрављања: „Христос ускрсе!“

Иван Клајн у Речнику језичких недоумица наводи да у обичном говору нема разлога да се Васкрсу даје предност над народним обликом Ускрс. Дакле, и Ускрс и Васкрс су равноправни облици и, без обзира на назив који преферирамо, суштина овог празника остаје иста – слављење обнове, наде и новог живота.