Човек са фуснотом: Зашто 8. март још увек није празник једнакости?

Уобичајено је да се уочи 8. марта говори о значају права жена и питању једнакости. Иако је та тема важна, вреди јој приступити из нешто другачијег угла. Уместо да жену посматрамо пре свега кроз улоге мајке, сестре, комшинице или познанице, можда је корисно да се подсетимо једне једноставне чињенице — жена је, пре свега, људско биће. На први поглед, то може деловати као нешто подразумевано, али пракса показује да ту чињеницу некада заборавимо.

Реч човек је по врсти речи заједничка именица, која сама по себи подразумева и мушкарца и жену. Али, јесте ли некада отворили Речник српског језика и потражили значење те речи? Верујем да нисте и разумем вас. Зато сам то урадила уместо вас!

Речник каже да је човек — ,,живи организам, сисар из реда примата који је постигао највиши развојни ступањ, друштвено биће које мисли и располаже способношћу да ствара оруђа и да се њима служи у процесу рада, Homo sapiens. Иако постоје сегменти ове формулације које би отвориле разне дискусије, нећемо се тиме бавити, већ оним што у објашњењу ове речи следи — ,,зрео, одрастао мушкарац". Мислим да наслућујете шта је овде проблематично, али хајде да то и изговоримо. Језик јесте огледало патријархалног друштва у коме живимо. Доминација мушкараца није ишчезла ни у модерном добу, и тога смо свесни чак иако је замаскирана лажном равноправношћу. Жена је и даље фуснота, додатни податак којим се појашњава појам човека, али не и суштински и једнаки део тог термина.

Када се у неформалном разговору каже да је потребно пронаћи „способног човека“ за одређену позицију, често се додаје и појашњење „или жену“. Намера такве допуне најчешће је да се нагласи равноправност. Ипак, сама потреба за додатним наглашавањем показује да равноправност још увек није у потпуности подразумевана, већ да се понекад исказује кроз формалне или декларативне формулације.

Женама није потребна симболичка потврда присутности у друштву, већ доследно препознавање њихове равноправне улоге — у говору, у институцијама и у свакодневном понашању. Уместо декларативних израза равноправности, много је важније развијати свест да не постоје повлашћени појединци нити „први међу једнакима“, већ заједница људи који заједнички доприносе друштву својим знањем, вредностима и ставовима, без обзира на то да ли је реч о мушкарцу или жени.

Хајде да се о овој теми говори свакога дана, а не само уочи 8. марта, када сви напрасно постанемо освешћени ради ,,мира у свету". Хајде да то заиста осећамо и примењујемо, да све око себе посматрамо као једнако вредне и покрећемо суштинске промене, јер смо сви ми homo sapiensi илити мудри људи.