Млади у државној управи — исповест једне студенткиње

Децембар је, почела су бити хладна јутра и лоша расположења због истих су све присутнија. Седим у Палати Србија у својој канцеларији на другом спрату и пада ми на памет цитат с почетка романа Црњанског — Јесен, и живот без смисла. Али не, из неког разлога је и мој вечити песимизам поклекао баш због овог места у коме се налазим. У наставку ћете сазнати зашто је то тако, али да почнемо од првих питања – ко сам ја и зашто сам овде.

Ја сам Александра, дипломирани професор српског језика, али, као што можете и сами приметити, нисам у школи — каријерни пут ме је одвео у потпуно другом смеру. Државна управа је можда била и последње место где сам себе могла замислити, али живот не би био живот када нам не би чинио баш та задовољства. У Служби за управљање кадровима (у даљем тексту СУК) већ сам десет месеци. Прво сам била у својству студента на стручној пракси, онда је то прерасло у стручно усавршавање, а завршило се са ПП уговором. Ипак, да најпре започнемо причу о стручној пракси, можда ће вам онда бити мало јасније откуд ја овде и зашто је једна млада особа попут мене одлучила да ово буде оно чиме жели да се бави у животу.

У СУК сам дошла потпуно случајно. Заинтересовала ме је могућност стручне праксе код, не тако уобичајеног, послодавца – државне управе. Процедура је била једноставна — отићи на виртуелни Сајам стручне праксе, изабрати државни орган који ми делује интересантно и тражи мој факултет и смер, те послати податке за пријаву. Тако сам уочила Службу за управљање кадровима — сложићете се са мном да назив и није најатрактивнији, али сам јој дала шансу. Пријава ми је била прихваћена и моја авнтура је могла почети.

Усред иницијалног страха од уласка у Палату, предрасуда о незанимљивости посла, бироктатији и сивим људима, нашла сам се у Групи за комуникацију и регрутацију. Послови су били разнолики и увек оно нешто што ми факултет, за све ове године, није пружио — писање текстова за блог, коректура и лектура истих, писање званичних саопштења, учествовање на конференцијама, од којих је једна била, чак, међународна. Не можете замислити како све то утиче на младу особу без искуства — одједном почињем да спознајем колико вредим, колико знам и колико тек могу напредовати. Поред тога, схватила сам колико је посао племенит, јер имам слободу да размишљам и стварам иновације које могу олакшати грађанима наше земље. Моје мишљење се увек ценило и подржавало, те тиме инспирисало да се ту не зауставим.

Поред  младалачког усхићења и ентузијазма због занимљивости посла, друга ствар је била подједнако важна — прихваћеност колектива. Популаран је стереотип да су млади пуни самопоуздања, да све могу и желе сами, али није тако. Управо су тога били свесни запослени у СУК-у. Пружили су ми подршку, храбрили ме у сваком послу и гурали увек напред. Човеку је потребно веома мало да би се осећао лепо у неком окружењу. Томе је највише допринео и менторски систем рада, који је подразумевао да неко константно прати мој рад и напредак и труди се да из мене извуче максимум. У сваком тренутку сам имала некога ко ће ми помоћи да решим проблем, дати савет, рећи да ја то могу. Функционисало је све савршено, ја сам из дана у дан напредовала, а људи око мене су били и више него задовољни.

Жив се човек на све навикне, а  веровали или не, и млади људи на државну управу. Када уђете у систем, када се физички нађете у епицентру ствари, заиста почнете другачије да гледате на све. Стереотипи крећу да се руше један по један, и чак почнете да желите да ту и останете. Првог дана нисам ни слутила да ће доћи тренутак када ћу знати значење термина ОФК, ПФК, УЗЗПРО, ДМДМ, МДУЛС (државни службеници ће знати да наставе низ), па ето, и то време је дошло.

Када бих подвукла црту, не знам које бих тренутке могла издвојити као најважније. Да ли аплауз министара делегације Федерације Босне и Херцеговине након одржаног говора, да ли усхићење након објављивања првог званичног саопштења или текста на блогу или, пак, тренутка када ме је неко од колега први пут ословио колегиницом и када сам схватила да сам прихваћена у колективу који ми је постао веома важан.

Све у свему, желела бих да се и многи други млади осете исто као и ја и да прођу кроз још занимљивије тренутке у Служби за управљање кадровима или у неком другом државном органу.