Невидиљиви хендикеп: разумевање које мења радно окружење

О хендикепу се најчешће говори када је он видљив. Прва асоцијација на сам помен речи хендикеп обично је особа која користи колица или бели штап. Ипак, важно је говорити и о особама које имају врсту хендикепа која није уочљива на први поглед – невидљиви хендикеп.

Невидљиви хендикеп представља различита стања или хроничне болести које нису непосредно уочљиве околини. Особе са овом врстом хендикепа могу да наиђу на неразумевања, будући да на први поглед делује да немају здравствене потешкоће или потребу за додатном подршком.

Термином невидљиви хендикеп могуће је обухватити велики број различитих здравствених дијагноза и/ли стања. Између осталог, реч је о стањима праћеним хроничним болом или умором, као што су фибромиалгија или реуматоидни артритис, хроничним болестима попут Кронове болести, дијабетеса и лупуса, неуродивергентним стањима, као што су аутизам и дислексија, као и делимичном губитку слуха, вида или других чула.

Управо због тога што ова стања нису видљива, особе са невидљивим хендикепом могу се сусрести са различитим изазовима у свом окружењу, а посебно на радном месту. Један од најчешћих изазова јесте начин на који околинадоживљавањихово здравствено стање и личне потребе. Потреба за паузом, флексибилнијим распоредом, мирнијим радним простором или другачијом организацијом посла понекад се погрешно тумачи као недостатак заинтересованости, посвећености или одговорности. Неразумевање се може испољити и кроз непримерена питања о здравственом стању, неповерење, осуду или социјалну изолацију.

За разумевање невидљивог хендикепа су, првенствено, важни поверење, емпатија и спремност да саслушамо потребе друге особе. Важно је и одговарајуће информисање о датој теми. Едукацијом се стичу знања о одговарајућој терминологији, различитим здравственим стањима и потребама особа са невидљивим хендикепом, нарочито у радном окружењу.

Према Закону о професионалној рехабилитацији и запошљавању особа са инвалидитетом, прилагођавање радног места подразумева техничко и технолошко опремање радног места, средстава за рад, простора и опреме, у складу са потребама и могућностима особа. Ипак, потребна прилагођавања не морају увек бити сложена и умногоме зависе од конкретне особе и врсте тешкоће са којом се суочава. То могу бити постојање тихе зоне у канцеларији, прилагођавање осветљења, могућност кратких пауза, флексибилнија организација рада или јасније писане инструкције.

Важно је имати на уму да не морамо знати нечију дијагнозу да бисмо озбиљно схватили његове потребе. Добро радно окружење није оно у коме се од свих очекује да функционишу на исти начин, већ оно у коме људи могу отворено да говоре о препрекама и добију подршку која им омогућава да успешно раде.

На самом крају, разумевање започиње емпатијом и жељом за учењем. Уз прилагођавање радног места, стрпљење, поштовање, уважавање и одговарајуће информисање, ствара се култура колектива у којој се сваки појединац осећа вредним, подржаним и способним да оствари своје потенцијале.