Савремени мушкарац: Између снаге и присутности

Када се ова мисао преведе у свакодневни живот, бива јасније зашто је савремени човек, а посебно мушкарац, често у тихој и константној напетости – стресу. Није проблем само у томе што је свет сложенији и захтевнији, већ у томе што се живот променио, а од нас се и даље очекује да ,,играмо“ по старим правилима.

Ако се вратимо на сам почетак и симболику првог човека, Адама, кога је Бог створио од земље (буквално значење имена Адам је „онај који је од земље“), земља се намеће као симбол снаге, издржљивости и стабилности. Међутим, врло брзо Бог уочава да за првог човека није добро да буде сам, због чега од његовог ребра ствара жену. Као да нам се већ ту каже да ни та „снага“ нема пуни смисао без блискости, подршке и односа између људи.

Ипак, кроз историју се од мушкараца увек тражило да буду јаки, док су њихова осећања и потребе занемаривани. „Издржи“, „не кукај“, „реши проблем“ су реченице које већина мушкараца чује много пре него што разуме сопствени унутрашњи (емоционални) хабитат. Под тим паролама су генерације наших предака преживеле ратове, глад, сиромаштво, тешке услове живота. Њима је снага била неопходна, често и питање опстанка. Међутим, данас та иста правила понекад постају терет.

Поставља се питање: шта значи бити мушкарац данас?

Одговор је компликован, јер данашњи мушкарац није више искључиво онај који „обезбеђује“ и „штити“, већ је он партнер и (понекад самохрани) родитељ. Улоге мушкарца и жене су се измешале, постале су флексибилне. То је у суштини добро, али и захтева прилагођавање за које, чини се, многи нису припремљени, а то је и добрим делом и због тога што званична ,,припрема“ на том плану готово да и не постоји.

У томе настаје једна врста „тихог“ стреса –  онај о којем отац Весин говори. Данас се од мушкарца очекује много више ствари одједном: да уједно буде и снажан и нежан, и да обезбеди и да буде присутан у животу своје породице, да  увек има решење, али и да уме да слуша.  Мушкарац није више само „онај који носи терет“, већ и партнер, и отац, али и неко ко треба да разуме и себе и друге.

Навешћу лични пример: Као отац четворо деце, свакодневно се сусрећем са ситуацијама које не стану у једноставне моделе васпитања које сам некада слушао од дека и бака, па се стогачесто и нашалим са супругом: „Твоја улога је кључна до осамнаесте године, а онда ја преузимам критични део.“ Истина је, међутим, да најстарији син има тек тринаест година и да већ сада видим колико је та „подела“ више шала него правило, јер у стварности нема паузе, нема прелазног периода где се један родитељ „искључује“ а други „укључује“. Потребна је стална сарадња, трпљење, разговори – како  са децом, тако и међу родитељима.

Да ли се од мушкараца и даље очекује да имају решење за све?

У великом проценту – да. Само што сада то решење није више искључиво материјално, већ прелази у неке друге (нематеријалне) зоне: очекују се још и разумевање, стрпљење, комуникација и присуство. И док су претходне генерације бар знале шта се од њих тражи, данашње често балансирају између више улога које понекад делују као да се међусобно искључују.

Ипак, чини се да се ствари полако мењају. Данашњи мушкарци су у другачијој позицији него њихови очеви и дедови, будући да имају више простора да буду присутни у породичном животу, да буду очеви у пуном смислу те речи. Али та слобода носи и неку нову врсту одговорности. И управо ту се намеће један битан закључак: савремени мушкарац не треба да инсистира да све издржи сам, већ да препозна када не треба, да призна да нема сва решења, већ да буде спреман да их тражи, да није поента у томе да сакрије слабост, већ да је разуме и подели са онима који су му блиски.

Ако бисмо нешто могли да пожелимо дечацима који стасавају, онда је то управо да науче да емоције нису супротност снази, већ њен саставни део – да је у реду рећи „нисам сигуран“, „тешко ми је“, или „треба ми помоћ“,не као одустајање, већ као начин да се оствари целовитост личности.

Када се вратимо на почетак текста и причу о стресу као одговору на непознато, чини се да најбољи одговор није у контроли свегавећ у односу. Ако је човек створен као биће односа, онда ниједан изазов не треба да се носи сам већ да га подели са партнером, породицом, комшијама, колегама на послу. Према ставу оца Милоша Весина, љубав према ближњима, разумевање и подршка најснажнији су „одбрамбени механизми“ од стреса који имамо.

На крају, цитираћу речи Светог апостола Павла садржане у ,,Првој посланици Коринћанима“, део  познат као „Химна љубави“:

Кад бејах дете, као дете говорах, као дете мишљах, као дете размишљах; а када сам постао човек, одбацио сам што је детињско.

Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам делимично, а онда ћу познати као што бих познат.

 А сад остаје вера, нада, љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав.