Жена у сенци: о насиљу и деперсонализацији у делима Александра Тишме

У српској књижевности мотив жене често је обликован унутар снажног патријархалног културолошког оквира: жена се појављује као жртва, носилац породичне етике, као објекат жудње или као симбол националне части. Тај образац, дубоко укорењен у друштвеној стварности, књижевност одражава и проблематизује. На том трагу, посебно место заузима Александар Тишма (1924–2003), један од најзначајнијих српских писаца друге половине XX века, рођен у Хоргошу, а животно и стваралачки везан за Нови Сад. Као аутор романа, поезије  и обимних дневника, Тишма није писао само о насиљу као историјској чињеници, већ о дубокој трауми, како жртве, тако и починиоца, о моралној ерозији и крхкости људског идентитета. Зато његово дело и данас читамо као  узнемирујуће огледало културних образаца.

 

Тишма је, као мало који писац српске књижевности друге половине XX века, за собом оставио изузетно обиман корпус дневничких записа. Управо у тим белешкама открива се сложен и често немилосрдан однос према сопственој личности, али и према женама са којима је ступао у интимне и животне контакте. Дневник тако постаје документ времена и простор саморасветљавања, у којем се преплићу аутопоетички увиди, егзистенцијалне сумње и сведочанства о емотивним и телесним искуствима.

У књижевном делу, Тишму превасходно занима човек – биће обележено слабостима, нагонима и страстима, ухваћено у мрежу историјских околности и сопствених моралних посрнућа. Управо у том фокусу на човекову рањивост и тамне пориве отвара се простор за разумевање начина на који обликује и представља женске ликове. У средишту Тишминог прозног света жена се појављује као биће сведено на функцију, на тело које се користи и повређује. Та употреба одвија се унутар ширег оквира системског насиља, али и у интимном простору односа мушкарца и жене. У оба случаја, иницијатор и носилац моћи готово је увек мушкарац. Мушка фигура код Тишме често заузима позицију тиранина, било да је реч о представнику историјског механизма репресије или о појединцу који у приватној сфери понавља исту логику доминације. Насупрот њему, стоји жена као трпилац, деперсонализована, изложена сексуалном и психолошком насиљу, лишена гласа и субјективитета. Овај образац посебно је уочљив у роману Употреба човека, делу које у фокусу има управо сексуално насиље над женама у вртлогу историјске катастрофе. Ипак, упркос томе што су женска тела простор најдраматичнијег страдања, роман носи наслов који у први план ставља човека у општем, наизглед родно неутралном значењу. У енглеском преводу, The Use of Man, та семантичка двосмисленост постаје још изразитија. Тај парадокс открива једну од кључних напетости Тишмине поетике: иако пише о човеку као бићу урушене етике, у конкретним наративним ситуацијама жена је та која најчешће сноси последице те урушености. 

Ова веза између мушкости и човечности постаје још експлицитнија у роману Женарник. У њему Александар Тишма иде корак даље у разоткривању патријархалне логике: мушкост се не појављује само као биолошка или социјална категорија, већ као мера људскости. Онај ко није довољно мушкарац у очима јунака и средине, није довољно ни човек. Ако је мушкост услов човечности, онда је жена, по тој логици, унапред искључена из пуноправног антрополошког круга. Ту лежи једна од најснажнијих тачака Тишминог прозног света, његови јунаци оправдавају насиље идејом да је моћ, нарочито сексуална и доминантна, доказ сопственог постојања и вредности. Зато се у Тишминим делима женско тело често јавља као простор на којем мушки субјект потврђује своју људскост. Парадоксално, што је та потврда драстичнија у насиљу, то је јасније да је у питању покушај стабилизације крхке, унутрашње празне мушкости која своју стабилност враћа насиљем и принудом. Читање ових текстова данас омогућава нам да уочимо како се културни обрасци из књижевности укрштају са ширим друштвеним механизмима, и да поставимо питање: да ли смо заиста напустили идеју да је човечност мерена мушком мером?