Како наше поступање обликује друге: Ефекат Пигмалиона

Шта ако вам кажемо да начин на који гледате на друге може обликовати њихов успех? Ефекат Пигмалион показује како наша очекивања стварају изванредне резултате, али и препреке. Да ли сте спремни да откријете како ваше поверење у њихове способности може променити све? Прочитајте текст у наставку и сазнајте како ваша перцепција гради стварност.
 

Пигмалион је био кипарски вајар који је у слоновачи исклесао статуу прелепе девојке. Он се у статуу толико заљубио да се опходио према њој као да је жива, све док јој Афродита, богиња лепоте, љубави и плодности, није заиста и подарила живот.  

Овај мит из античке Грчке вековима је инспирисао уметнике, између осталих и Џорџа Бернарда Шоа. У мјузиклу Моја љупка дама, базираног на Шоовом позоришном комаду Пигмалион, лик професора Хигинса износи своје запажање: Разлика између даме и продавачице цвећа није у томе како се она понаша, већ у начину на који се према њој односимо. 

Ефекат Пигмалиона (Розенталов ефекатили Eфекат очекивања), подстиче нас да размишљамо о томе како наша очекивања, предрасуде и начин на који се односимо према другима утичу на њихову слику о себи, на њихова постигнућа, као и на мотивисаност за даље ангажовање.  

Експеримент који су 1965. године спровели Роберт Розентал и Ленор Џејкобсон у једној основној школи показао је да је успех деце повезан са начином на који су она третирана. Наиме, аутори су насумично изабрали неколико ђака за које је наставницима речено да су по резултатима тестирања деца која су натпросечно интелигентна и са високим потенцијалом за напредовање. Оно што се испоставило је да су висока очекивања и приступ наставника допринели да ти ученици, иако просечних капацитета, постигну изузетне резултате. Поновно тестирање након осам месеци показало је да су ученици којима су наставници посвећивали више пажње, према којима су имали позитивнији став и од којих су очекивали више, заиста и више напредовали од других. Позитивнији и ангажованији однос наставника према ученицима утицао је на њих да изграде веће самопоуздање, да буду и сами ангажованији и ефикаснији. Овакав исход истраживања указује и на закључак да су ђаци са мање успешним резултатима могли да имају боље постигнуће да од почетка нису били изложени негативним очекивањима наставника.  

Које су импликације на нашу сарадњу са другима у радном окружењу? 

Чак и када тога нисмо свесни, ми својим поступањем и очекивањима (изговореним или неизговореним), доприносимо томе какву ће слику о себи особа прекопута нас градити. Ако не верујемо у особу, ми чак и нехотично пружамо мање подршке, пружамо мање прилика за развој и исказујемо мање поверења у њен успех, што све резултира и нижом мотивацијом запослених и слабијим резултатима. Са друге стране, наша спремност да се ангажујемо, пружимо сараднику пажњу и подршку у раду утицаће на напредовање те особе у послу, на изградњу његовог осећаја компетентности, као и на степен посвећености и мотивисаности да се надаље ангажује. Давање прилике за учешће у изазовнијим (али не и презахтевним) задацима, не само да демонстрира нашу веру у друге и њихове аутентичне капацитете већ им омогућава и да се професионално изграђују. На тај начин шаљемо поруку да другог сматрамо спремним и способним, стварајући, притом, атмосферу која подржава висок степен ентузијазма и ангажованости запослених.