Синдром изгарања не бира занимање: ни државна управа није изузетак

Синдром изгарања представља психолошко стање исцрпљености које настаје услед дуготрајне изложености стресора на послу, уз недостатак ефикасних начина за његово превазилажење. Најчешће погађа оне који раде са људима — у образовању, здравству, социјалним службама, али није ограничен само на та занимања. Ипак, синдром изгарања није карактеристичан само за одређена радна места, пол или старосну групу. Изгарање се јавља и код државних службеника, домаћица, студената, па чак и код незапослених. Сви смо подједнако рањиви.

Често постоји предрасуда да државни службеници „не раде ништа“ и да због тога нису подложни изгарању. Истина је сасвим супротна: рад у државној управи носи посебне изазове — притисак рокова, потребу за прецизном документацијом, висок ниво одговорности, а често и недостатак признања за уложени труд. Због тога је важно препознати да и државни службеници, баш као и запослени у другим секторима, могу искусити изгарање.

Када „сагоримо“, осећамо се емотивно исцрпљено, прати нас хронични умор, повлачимо се од других и губимо интересовање за посао који нам је некада био извор задовољства. Све то може довести до осећаја бесмисла и одсуства мотивације.

Због свих негативних последица које изгарање има на организације и на њихове запослене, развијене су бројне стратегије за његову превенцију. Кључ лежи у равнотежи — између приватног и пословног живота, у неговању социјалних вештина као што су асертивност и управљање временом, као и у развоју личне отпорности на стрес.

Истраживања показују да неколико једноставних, али доследних навика може значајно умањити ризик од изгарања:
Социјална подршка – када осетимо да нам је тешко, важно је да се не изолујемо. Разговор са колегом, пријатељем или чланом породице често је први корак ка лакшем суочавању са стресом. Подршка не мора бити само емоционална – понекад је и практична помоћ у обавезама драгоцена;
Прављење пауза током рада – кратке, али редовне паузе током дана одмарају мозак, побољшавају концентрацију и спречавају исцрпљеност;
Развој психолошке отпорности – препознавање и прихватање сопствених емоција без потискивања или избегавања помаже нам да боље разумемо себе и да лакше управљамо стресом;
Праћење свог емоционалног стања и сигнала које нам шаље организам – умор који не пролази, губитак мотивације или осећај отуђености јасни су знаци да је време да успоримо и потражимо подршку;
Пуна свесност (mindfulness) – то није само техника опуштања, већ начин да будемо присутни у садашњем тренутку. Свесним посматрањем сопствених мисли и осећања, без осуде, учимо како да боље управљамо својим реакцијама и смањујемо стрес.

Изгарање се дешава из више различитих разлога: хронично смо уморни, преоптерећени смо великим бројем задатака, не тражимо подршку онда када нам је потребна и склони смо перфекционизму и неким другим особинама личности које нас чине осетљивијим на изгарање. Не постоји посао који гарантује да нећемо сагорети, а свако радно место носи специфичне тешкоће и изазове. За државне службенике, ови изазови могу бити додатно наглашени због високог нивоа одговорности и јавних очекивања.

Важно је да изазовима приступимо тако што тражимо подршку, дајемо себи простор за одмор и регенерацију, и активно радимо на развоју стратегија за управљање стресом.

Синдром изгарања данас је један од најчешћих психолошких изазова савременог радног живота. Свест о сопственим границама, тражење социјалне подршке и развој личних стратегија за управљање стресом представљају најбољу заштиту.

Улагање у вештине суочавања са стресом није луксуз, већ предуслов за очување здравља, задовољства на послу и општег благостања. Јер када научимо да препознамо и на време зауставимо изгарање – не само да чувамо себе већ и унапређујемо квалитет свог живота, како у државној управи, тако и у другим сферама рада.