„Тeрор среће” – оптимизам као обавеза савременог човека

Када кажемо срећа и помислимо на срећу, јавиће нам се позитивне мисли и асоцијације везане за лепе, пријатне, веселе, насмејане тренутке и људе који су нам драги и које волимо. Човекова тежња за срећом одувек траје и непрестано се трудимо да урадимо све што је до нас како бисмо били испуњени, задовољни, добро расположени. Срећа је за свакога од нас другачија, не постоји универзална срећа и сваки човек ће на свој начин објаснити шта она за њега представља. Међутим, није све тако сјајно. У овом тексту покушаћемо да укажемо и на једну другу, мрачну страну среће и разумемо зашто није прихватљиво бити забринут и тужан и како то можемо да променимо.

Срећа као императив

Развојем технологије, друштвених мрежа, животних тренера, инфлуенсера, временом долази до откривања мрачне стране среће. У данашњем конзумеристичком друштву све више се трчи за срећом и она је постала нешто што се мора јурити, зграбити, конзумирати.

Све више смо изложени притиску да морамо да будемо срећни. У савременом друштву срећа је постала императив и намеће нам се да у сваком тренутку морамо да је осећамо. Ако заправо нисмо срећни и не осећамо се расположено, није много важно јер постоји рецепт и за то – претварај се све док не успеш. То би значило да се вештачки трудимо и притискамо себе да будемо срећни јер је то прихватљивије од исказивања и дељења негативних емоција. 

На негативне емоције и лоше расположење све више се гледа као на непожељне, са Инстаграма и Фејсбука нам се константно осмехују самоуверена лица, са свих страна смо окружени мотивационим говорницима и цитатима који позивају на позитивно размишљање, закон привлачења, а ту су и инстант рецепти како да у 10 корака будете срећни. Све ово на први поглед можда не делује лоше, али заправо формира једну веома проблематичну поруку: мораш бити срећан, а ако ниси, нешто није у реду са тобом.

Овај феномен је препознат као терор среће, а подразумева константан притисак да позитивно размишљање постане универзални одговор на све животне изазове, па и на негативне емоције као што су туга, љутња, страх. Доминира атмосфера у којој је једино константна срећа призната и прихваћена и као таква доприноси испуњености и животном успеху. Уместо да се направи сигуран простор за аутентична осећања, укључујући и она „негативна”, ствара се култура у којој су рањивост, несигурност, забринутост неприхватљиви, неприкладни и морају се потиснути.

Да ли имамо дозволу да будемо несрећни?

Што више причамо о срећи, гледамо срећна лица на друштвеним мрежама, читамо текстове о важности среће и позитивних мисли, то више осећамо кривицу када нисмо срећни и осећамо се лоше јер су сви око нас срећни, а ми нисмо. У оваквој атмосфери, туга, страх, анксиозност, несигурност доживљавају се као погрешни, а немогућност да их брзо заменимо позитивним емоцијама и расположењем као лични неуспех. Када свакодневно упијамо овакве поруке, појединци могу потражити излаз у изолацији услед бојазни о искреном исказивању осећања како не би прекршили неписано правило позитивности. 

Феномен терора среће се из спољашње средине временом интернализује, што значи да људи временом усвајају овакав образац понашања, осећања и размишљања као нешто своје, почињу да крију и камуфлирају своје емоције, умањују их и негирају, осећају се погрешно када имају тешкоће да одрже фасаду радости. Овакво стање има велике последице по ментално здравље, јер може изазвати стрес, осећај празнине, недовољности, неадекватности, анксиозност, па чак и депресију.

Повратак себи: Како се одупрети императиву среће?

Као једно од решења проблема наводи се аутентичан, искрен, отворен разговор. То подразумева храброст да будемо рањиви, огољени, своји како у односу према себитако и у односима са другима. 

Прихватање целог спектра емоција, позитивних и негативних, представља први корак у борби против наметнуте идеје о сталној срећи. Морамо да схватимо да је бити срећан све време, сваког тренутка и дана једноставно немогуће. Свака емоција има своју сврху и не треба да бежимо од ње, да је занемарујемо, прикривамо и правимо се да није ту. Туга нам помаже да се суочимо са губитком, бес је ту да нам пружи штит у борби са постављањем личних граница, а страх нас упозорава на потенцијалне опасности.

Увек можемо радити на развијању емоционалне интелигенције тако што ћемо боље разумети и прихватити сопствена осећања, али ћемо и развијати емпатију према другима. Емоционална интелигенција нам помаже да препознамо и оснажимо емоције других, па тако можемо својим примером охрабрити и друге да отворено поделе своја осећања, можемо их подстицати да буду искренији према себи и да без страха искажу о чему размишљају, шта их тишти и брине. 

На крају, веома је важно да што више промовишемо и подижемо свест о терору среће у друштву. Уз едукацију, правилан приступ овом проблему и адекватну подршку, можемо се успешно ослободити наметнутих очекивања и притисака да увек и у сваком тренутку будемо срећни.