Емоционална интелигенција у доба вештачке интелигенције – шта то значи за државну управу

Вештачка интелигенција (ВИ) је већ део нашег свакодневног живота – понекад је приметимо, понекад ради „иза кулиса“, али је сигурно да ће у наредним годинама све више мењати начин на који радимо, комуницирамо и доносимо одлуке. Али, док машине уче да размишљају, људи остају они који осећају. И управо ту почиње прича о емоционалној интелигенцији – способности да препознамо, разумемо и управљамо сопственим емоцијама, али и емоцијама других.

У државној управи, где је рад са људима у самом центру сваког задатка, емоционална интелигенција има посебну тежину. Без обзира на то колико технологија напредује, грађанима је и даље потребан људски приступ – неко ко уме да саслуша, ко разуме и ко уме да реагује са пажњом и емпатијом.

Како емоционална интелигенција помаже у ери вештачке интелигенције

Прво – помаже нам да се прилагодимо. Увођење нових технологија често изазива отпор или несигурност. Они који познају своје емоције и умеју да управљају стресом лакше прихватају промене и виде прилику тамо где други виде препреку.Самосвест, као основа емоционалне интелигенције, помаже нам да препознамо како се осећамо када се сусретнемо са нечим новим – било да је то нови софтвер, процес или чак вештачка интелигенција која нам „помаже“ у раду.

Затим – помаже нам да останемо фокусирани. Када ВИ преузме неке рутинске послове, наше време се ослобађа за задатке који захтевају размишљање, креативност и одговорност. А ту управо долази до изражаја наша способност да поставимо циљ, задржимо пажњу и донесемо одлуку вођену вредностима, а не алгоритмом.

Емоционална равнотежа нам омогућава да не дозволимо да страх од промена управља нама. Уместо импулсивне реакције – повлачења или критике – можемо да одговоримо промишљено, да тражимо решење и учимо у ходу. Управо је то оно што се назива паметна прилагодљивост – једна од најважнијих компетенција будућности.

 Људска страна јавне управе

У државној управи, развој вештачке интелигенције не треба да буде крај људског контакта, већ прилика да се он продуби. ВИ може да убрза административне поступке, олакша анализу података или помогне у доношењу одлука – али не може да замени топао тон у разговору, разумевање контекста или саосећање које гради поверење.

Емпатија, као једна од кључних вештина емоционалне интелигенције, остаје темељ комуникације са грађанима. Она помаже да боље разумемо људе са којима радимо и за које радимо. ВИ може да предвиди понашање, али не и да осети. Управо зато је улога запослених у државној управи још важнија –они додају људску димензију технологији.

Будућност која спаја технологију и човека

Свет рада се мења, али вредности остају. У будућности у којој ће се неке одлуке доносити брже, подаци анализирати дубље, а системи радити паметније – људи ће и даље бити они који разумеју, повезују и воде.Зато ће управо развој емоционалне интелигенције бити кључ за успешно коришћење свих потенцијала које вештачка интелигенција доноси.

Државна управа која развија емпатију, поверење и сарадњу спремна је да паметно користи технологију – не да је се плаши, већ да је усмери у корист људи.

Извор: EI in the Age of AI