Инклузија не значи ефикасније, већ хуманије друштво: Искуства Николе Радојловићa

Говорићемо о веома важној теми – о искуствима особа са инвалидитетом у државној управи, о стереотипима, али и о изазовима са којима се сусрећу.

Желимо да наши грађани увиде како државна управа може бити место где су сви запослени подједнако укључени. Важне улоге у томе имају Министарство за људска имањинска права и друштвени дијалог и Служба за управљање кадровима. О овој теми разговарамо са Николом Радојловићем, а који је из споменутог Министарства.

• Можете ли нам за почетак рећи нешто више о Вашем радном месту?

Ја сам Никола Радојловић, самостални саветник, шеф Одсека за антидискриминациону политику у Сектору за антидискриминациону политику и унапређење родне равноправности.У државној управи сам већ преко 8 година, ипошто сам особа са инвалидитетом, мислим да сам прави саговорник за Вашу тему.

• Најпре да се осврнемо на то како је изгледао почетак у, верујем, за Вас непознатом систему.

Као и многима и мени је државна управа била потпуна непознаница, зато што се суштински нико не образује да би постао државни службеник, а то је потребно занимање, које обављају људи заиста разних струка. Ја сам по занимању историчар, тако да, када сам, стицајем околности, постао државни службеник, био сам збуњен. И могу да кажем да ме на одређени начин оптерећивао тај ниво одговорности, кога људи, вероватно, нису ни свесни, зато што се воде стереотипима о државној управи. Био сам неприпремљен за тако нешто, али такође сам био и упоран и захваљујући својој упорности и осталим индивидуалним квалитетима, али и подршци мојих драгих колега, успео сам да то све превазиђем, да се упознам са државном управом и да упознам државну управу са својим случајем, као особе са инвалидитетом, слепе особе. Када је то упознавање прошло како треба, онда је надаље све било само стицање професионалних компетенција и гомилање службеничког ЦВ-ја, које још увек траје.

• На овај Ваш одговор се морамо надовезати следећом темом — реците нам како уопште изгледа сам долазак на посао, као и то како изгледа Ваш канцеларијски простор. Не знам да ли сви наши гледаоци знају, али Ви радите у Палати Србија, па нам појасните како уопште изгледа сам долазак и колико је Палата функционална за особе са неким видом инвалидитета?

Ја сам скоро половину свог досадашњег радног века радио заправо у Немањиној 22/26,дакле, једна од две највеће зграде у Београду за државну управу. Другу половину проводим у Палати Србија на Новом Београду и хвала Вам на том питању. Прилагођеност радног места полази од тога да ли је физички приступачно за долазак особама са инвалидитетом. Морам да кажем да, иако је ово објекат репрезентативан и грађен по свим важећим стандардима за шездесете године, није сасвим прилагођен особама са инвалидитетом.

Од прилагођавања постоји једна метална рампа на самом улазу, која премошћује улазак до портирнице, а постоје и лифтови – причам за кориснике колица. Али, рецимо, за слепо лице немамо ништа звучно, немамо ништа на брајевом писму, а и сам прилаз згради за пешаке је врло неприступачан због паркинга. Тако да, у том смислу, не можемо се похвалити овде неком прилагођеношћу. Што се тиче самог радног простора, односно канцеларија у којој радим, колеге се труде да ту намештај не стоји по средини канцеларије и да увек постоји један исти коридор којим се ја крећем како не бих ударао у предмете.

А што се тиче прилагођености самих радних задатака — имам говорни софтвер инсталиран на свом рачунару и он ми омогућава да обављам службенички посао, односно главни део службеничког посла који подразумева читање и писање докумената, мејлова и тако даље. Што се тиче говорног програма, нажалост, ни то није нешто што сам ја као државни службеник добио од стране мојих послодаваца, односно органа државне управе у којима сам радио и у којима радим. Не због тога што није постојала спремност него због тога што то заправо по важећим прописима није могуће.

Тако да, ако причамо о инклузији и особама са инвалидитетом у радном окружењу у јавном сектору, то је једна од ствари којима се међу првима треба позабавити – да се регулатива уреди тако да је могуће прилагођавање радног простора о трошку послодавца.

Што се тиче прилагођавања радних задатака, наилазио сам до сада увек на разумевање.Морам да кажем да то јесте похвално за руководиоце органа у којима сам радио и за моје непосредне шефове, али, с друге стране, то је и једина могућа опција, зато што, ако особи са инвалидитетом дате задатак који она, због природе свог инвалидитета, не може да оствари, онда нећете добити ни завршен задатак. Једина је опција, заправо, да се радни задаци прилагоде особи са инвалидитетом. У пракси то значи да наш посао подразумева повремено и посећивање различитих конференција, али, ако проценимо да, рецимо, немамо возача на располагању, а конференција је у неком хотелу где ја никада нисам био или на неком отвореном простору, онда неће послати мене на ту конференцију него неког колегу који нема сензорних тешкоћа и коме то неће представљати никакав проблем у смислу сналажења.

Рецимо, скоро сам био на једној радионици у Стразбуру и једна колегиница из нашег Министарства је пошла са мном практично, само да ми буде асистент. То је прилагођавање задатка државном службенику са инвалидитетом. Тако да, у том смислу, немам на шта да се пожалим. Могао бих чак и да похвалим орган државне управе у коме радим, као и оне у којима сам радио, да је постојао слух у том смислу.

• Ви сте се сада окренули ка сегментима где верујем да помислите да Вам друштво више одмаже него што Вам помаже. Да ли можете да се присетите још неких момената када сте се осетили прихваћено у друштву?

То је јако лепо запажање са Ваше стране. Да, све ово о чему сам причао на почетку није специфично за државну управу, одређени орган или неку одређену особу. То су мањкавости нашег друштва које се онда осликавају и на систем. Просто не бринемо и даље довољно о мање видљивим категоријама становништва и мање заступљеним. Што се тиче тога колико мислим да ми друштво помаже, рекао бих, уз ризик да будем погрешно схваћен, да степен помоћи коју особа са инвалидитетом може да добије, било у професионалном или у личном окружењу, у многоме зависи од тога колико је та особа спремна да затражи помоћ и да је прихвати на прави начин. Ми сви имамо его, који нам, као што знамо, служи да преживимо у неким формативним годинама, а после нам углавном прави проблем.

Сви смо оптерећени тиме како изгледамо у очима других људи. Нарочито у државној управи постоје многи такви тренуци, пошто се све своди на рад са људима. То морам да напоменем због свих оних који разматрају рад у државној управи. Дакле, рад са документима jeсте један део посла, али много је важнији део посла рад са људима. Зато сматрам да помоћ других треба да искористимо. Дакле, треба тражити техничку асистенцију. Ја се никад не устручавам да тражим помоћ од својих колега, чак и када знам да је тренутак пун тензија, да су рокови кратки, пошто моја техничка асистенција никад није ствар мог хира или моје неорганизованости — то је моја реална потреба. Пошто то нису неке асистенције превеликог обима, сматрам да је моје право да у сваком тренутку од својих колега затражим асистенцију. Тако да, када год се помоћ затражи на прави начин и кад се нема его-проблем да се помоћ прими, онда су људи и спремни да помогну од суграђана на улици, па до колега.

• Поред те помоћи, ипак, верујем да многи у нашем друштву, а самим тим и у државној управи, имају одређени вид предрасуда и стереотипа о особама са инвалидитетом. Можете ли нам нешто више рећи о томе? Верујем да је кључ свега тога незнање нашег друштва —ко су и какве су особе са инвалидитетом, каква им је помоћ потребна и шта им друштво може пружити.

Сусрећем се са стереотипима о особама са инвалидитетом сваког дана. Ти стереотипи се не огледају само у мишљењима које ће неко рећи о мени, него и у свакодневној комуникацији. Даћу Вам један пример из мог окружења који мене не вређа — када су моменти тензије, а дешава се да се напакују два-три задатка истовремено, а рок је сада и одмах. Дешава се да колеге сикћу на људе и да кажу за некога ,,какви слепци”. Сигуран сам да нико не може да им замери, зато што људи користе израз слепац као парадигму човека који је потпуно погубљен у времену и простору, некомпетентан за било шта. То колеге преда мном говоре, чак им је нормално да то преда мном кажу, па ја заиста онда немам срца ни да цепидлачим ни да се увредим око тога, иако би као активиста за људска права, а и као шеф Одсека за антидискриминациону политику, требало да устанем и да замолим колеге да се извине, па да наставимо конверзацију, али ја то не радим. Зато што морам да разумем да је то одјек вековних, миленијумских предрасуда које људи имају о особама са инвалидитетом. То је ушло у језик, а кад нешто уђе у језик, значи уђе у уврежено мишљење. Само кроз овај пример вам показујем колико је за људску подсвест неприродно да особа са инвалидитетом ради било шта корисно, нажалост.

На нама у државној управи је да дамо свој допринос у разбијању таквих уврежених представа, тиме што ћемо имати већу заступљеност особа са инвалидитетом у јавном сектору, свих врста инвалидитета, наравно, компетентних особа. Мењамо ту слику без илузије да можемо да је променимо за неколико дана. То показује колики је посао пред нама и колико су иницијативе за инклузију особа са инвалидитетом важне. Дакле, ми се боримо против векова и миленијума искључивања који су иза нас, који су наше колективно искуство. Оно што је добро је што то није и нужно наше индивидуално искуство. Људи који раде са мном већ годинама, укључујући и Вас лично, немају такве предрасуде које има човек који не зна ништа о слепим особама, особама у колицима или особама са другим врстама инвалидитета. Само када човек дозволи себи да сарађује са особама које су различите, временом се изгуби добар део тих предрасуда, а исто важи и за институције.

Али, рећи ћу једну ствар која је можда мало контроверзна, али ми искуство допушта да то кажем. Неке од предрасуда су апсолутно укорењене у истини. На пример, то да особе са инвалидитетом не могу све да ураде брзо као и други људи — то је тачно. Дакле, није наш задатак да разбијамо све предрасуде, да креирамо слику која шаље поруку да су особе са инвалидитетом способније од других колега, нити је поента да се ми овде такмичимо, него да просто оно што је неистина одбацимо, а оно што је истина да разумемо и да се томе прилагодимо.

• Можемо онда рећи да је задатак свих нас да се креира реална слика о особама са инвалидитетому друштву. С тим у вези, како онда Ваше министарство делује баш ради тог циља — да се одређена слика промени, а зарад, пре свега, особа са инвалидитетом?

Управо тако. То је и једна од мера у Стратегији превенције и заштите од дискриминације коју израђује и чију примену прати Одсек на чијем сам челу, односно, у питању је смањење стереотипа и промовисање позитивне слике о припадницима осетљивих друштвених група. И то јесте наш заједнички циљ.

Такође, Министарство у оквиру Сектора за људска права прати спровођење међународних конвенција које је потписала Република Србија, а између осталог прати и спровођење Конвенције о правима особа са инвалидитетом Уједињених нација,те у том смислу прикупља прилоге релевантних државних органа, пре свега Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, у чијој је надлежности положај особа са инвалидитетом и удружења особа са инвалидитетом.

У плану је израда добровољног периодичног извештаја за Комитет који прати спровођење ове Конвенције. Подржавамо и удружења особа са инвалидитетом повремено када расписујемо јавне конкурсе у области антидискриминационе политике. Увек међу подржаним програмима буду и они које реализују удружења особа са инвалидитетом у области борбе против говора мржње или разбијања стереотипа. Наравно, и сама чињеница да сам ја запослен и на важној позицији у Министарству је пример добре праксе и инклузије особа са инвалидитетом.

• Можемо на самом крају да се окренемо кључном питању. Зашто је важно да више особа са инвалидитетом буде запослено у државној управи.

Пре свега, повећање броја особа са инвалидитетом међу запосленима у државној управи је на неки начин обавеза Републике Србије, зато што Закон о државним службеницима прописује да састав државне управе треба да одражава састав становништва, нарочито када су у питању националне мањине и особе са инвалидитетом. По већини процена опште популације у свету, особе са инвалидитетом чине, барем 10%. То значи да је идеалан сценарио да у државној управи буде барем 10% особа које имају неку врсту инвалидитета. Дакле, то је наша обавеза.

С друге стране, логично је због чега мора бити тако. Не због испуњавања пуких квота него због тога да би остали службеници видели да радити са особама са инвалидитетом није немогуће. Јесте отежано, али није немогуће и ако су те особе компетентне, посао може да се одради, а да не трпи коначан исход. На крају крајева, треба и као друштво да се навикавамо на то да инклузија не подразумева да ћемо бити ефикаснији, него да ћемо бити хуманији. Па, ако пословни процеси и треба мало да се ублаже због тих 10% особа с инвалидитетом, нека се ублаже. Нека буду спорији, нека буду аутоматизованији— јер ипак живимо у XXI веку.